Ogledalo vremena: Dr Aleksandar Rangelov prekinuo bavljenje politikom, napisao novi Ustav Srbije

Politički program je pogled na svet, mesto i ulogu čoveka u njemu i skup načela i ciljeva koje podržava neka politička organizacija.

Krajnja svrha je apelovanje na javnost i prikupljanje podrške o važnim političkim temama od opšteg interesa.

Prva tema koja se nameće je mesto i uloga čoveka u svetu i da li je sklonost ka nasilju i ratu u ljudskoj prirodi?

da ljudski rod ima urođenu sklonost ka nasilju i ratu,

da smo je nasledili od svojih životinjskih predaka,

da je stvaraju ljudski geni,

da ljudi imaju „nasilan mozak“,

da poseduju nagon ili instinkt za nasiljem.

Ni nasilje ni mir, nisu urođeni ljudskoj prirodi.

Sprečavanje nasilja i postizanje i očuvanje mira zavisi od aktivne uloge svakoga od nas.

Svako može doprineti smanjivanju broja činilaca koji oštećuju kvalitet života i podstiču klimu sukoba.

Sklonost nasilju ili nenasilju, ratu ili miru se uči i stiče vaspitanjem, obrazovanjem i informisanjem.

Granica između vaspitanja i obrazovanja je veštačka.

Vaspitanje i obrazovanje su nerazdvojni.

Nije moguće vaspitavati, a ne predavati znanje i svako znanje deluje vaspitno.

Život svakog čoveka čine dve sfere: privatna i javna.

Privatnu sferu čine porodica i biznis kojim se pojedinac bavi.

Granicu privatne i javne sfere čini kućni prag.

Sve van toga je javna sfera koja ne zanima samo pojedinca već i druge ljude:

hodnik i stepenište koji su čisti ili prljavi, lift koji radi ili ne radi,

glavna kanalizaciona cev zgrade koja nije ili jeste trula,

ulica koja jeste ili nije asfaltirana,

park koji će biti očuvan ili će u njemu biti izgrađena zgrada,

prosveta, zdravstvo, bezbednost u naselju itd.

Grčka reč „polis“ znači naselje, a reč „politika“ znači način organizovanja života u naseljima.

Zoon politikon u antičkoj filozofiji označava čoveka kao društveno biće koje se bavi politikom da bi oblikovalo zajednicu i naselje na koje je upućeno.

Takav čovek žrtvuje svoje vreme, energiju i materijalna sredstva zarad javnog, opšteg interesa.

Idiot u antičkoj filozofiji označava samoživog, sebičnog čoveka koji se ne bavi politikom.

Nekada je važila podela na zoon politikon i idiota, a danas bi se moglo reći da važi podela na građanina i podanika.

Građanin, za razliku od podanika, je politički pismen i ima pravo, dužnost i odgovornost: da kontroliše vlast, da koriguje vlast i da direktno učestvuje u donošenju političkih odluka.

1) Politika je vođenje javnih poslova.

2) Politika je raspolaganje društvenim resursima.

3) Politika je sporazum i saglasnost, tj. sredstvo za rešavanja sukoba.

Vezana je uz postojanje različitosti i sukoba, a s druge strane spremnosti na kompromis i konsenzus.

4) Politika je umetnost vladanja, a vlast je legalna moć.

5) Politika je društvena delatnost koja stvara, održava i menja životna pravila.

Glavno pravilo politike je ono koje definiše ovlašćenja nad organizacijom javnih poslova i nad trošenjem budžetskih para tj.

podelu vlasti i podelu finansija.

Budžet se puni novcem od poreza, akciza i kredita.Pune ga svi građani, a troše samo ljudi na vlasti.

Politika se deli u odnosu na državne poslove kojima se bavi na: unutrašnju, spoljnu i lokalnu.

Državu čine: teritorija, stanovništvo, vlast i međunarodno priznanje.

Društvo tj. aktivnosti stanovništva

neke države se mogu šematski predstaviti kao kuća koja ima svoj temelj, zidove i krov.

U prvom, najdubljem sloju se nalazi mentalitet tj. vrednosni sistem, verovanja i običaji stanovništva.

Time se bavi sociologija.

U drugom, srednjem sloju se nalazi

politika kao društvena delatnost koja stvara, održava i menja životna pravila.

U trećem, površnom sloju se nalazi

pravo kao društvena delatnost koja oblikuje, klasifikuje i zapisuje

životna pravila koja su izabrali političari.

Pravo počinje ustavom kao osnovnim pravnim dokumentom.

Zidove društva čini ekonomija tj. sve delatnosti koje stvaraju novac.

Krov društva čine delatnosti koje troše novac da bi društvo zaštitile i unapredile: policija, vojska, prosveta, zdravstvo itd.

Kuća se zida od temelja, a propada od krova.

Naša državna kuća je potpuno uništena i treba da se gradi od temelja tj. od političko-pravnog sistema počev od novog Ustava.

Pred nama je nekoliko pitanja na koja najpre treba naći odgovor:

1) Da li su našem društvu potrebne sistemske ili samo personalne promene „Sjaši Kurta da uzjaši Murta“?

Lako ćemo se složiti da su nam potrebne sistemske promene.

2) Na šta se misli kada kažemo „društveni sistem“?

Osnova svakog biznisa su dobar advokat i dobar računovodja. Bilo koji biznis (fabrika, škola, trafika…) ne čine zgrade, niti mašine, ni pare, čak ni ljudi koji rade u firmi.

Biznis čini komad papira na kome je ispisan pravni ugovor koji definiše taj posao.

Upravljanje državom je vrsta biznisa. Dakle, osnova društvenog sistema je – PRAVO!

3) Čiji političko-pravni sistem predstavlja dobar uzor?

Švajcarska se nameće kao uzor na osnovu uporedjivanja naše dve zemlje u pogledu geografskih, istorijskih, demografskih, etničkih i ekonomskih karakteristika.

Ako se već bavimo kopiranjem prava zašto ne bismo učili od najboljih sa kojima smo u tradicionalno dobrim odnosima i nikada nismo bili u sukobu?

4) Da li je poznat najkraći mogući put od tačke A (srpski sistem ) do tačke B ( švajcarski sistem)?

Kopiranje pravnog sistema je dobro poznato u istoriji pravne nauke, a njegov stručni naziv je – transplantacija (presađivanje) prava.

Autor tog termina i teorije je bio jedan od najčuvenijih pravnika XX veka, Dr Alan Votson, profesor pravnih nauka na Oksfordu

(videti dodatak broj 2 na kraju teksta).

Svet se danas Srbiji čudi,

građane Srbije sažaljeva,

a nad srpskom vlašću se zgražava.

Ideologija komunizma i etničkog nacionalizma nisu uspeli niti u Srbiji niti u bivšim jugoslovenskim republikama.

Srbija je u poslednjoj fazi političkog, socijalnog i ekonomskog modela koji se ne može popraviti ekonomskim reformama – propao je i istrulio iznutra.

U većini slučajeva ono što se gradi u našoj zemlji je: preskupo, nekvalitetno, tuđim parama iz kredita ili čak i nepotrebno.

Svedočimo sve težem položaju građana, ogromnom rastu cena, korupciji i kriminalu koji su povezani sa vladajućom garniturom.

Korišćenje teškog finansijskog položaja jedne strane

radi nametanja nepravičnih uslova rada druge strane je postalo sveprisutno.

U klasičnom radnom pravu to se zove eksploatacija.

Među građanima vlada: strah, apatija i nemoć.

Vlast karakteriše nesposobnost i nekompetentnost uz nepodnošljivo vlastoljublje i gramzivost.

SNS je stvorio čitavu privrednu granu falsifikovanja izbora i nove profesije:

profesionalni mitingaš,

profesionalni bot,

profesionalni glasač.

Kao što svaki čovek ima male probleme za koje su mu drugi

odgovorni i velike probleme za koje je uglavnom odgovoran samom sebi, tako i primarni problem Srbije nije spoljni , inostrani faktor već unutrašnji, domaći.

Kada je u pitanju domaći faktor, nepravedno je svaljivati odgovornost na narod.

Narod je njiva po kojoj ore elita, a žanje potomstvo.

Primarni problem Srbije nije srpski narod niti strani faktor već srpska politička i intelektualna elita.

Ona ne nudi adekvatnu političku alternativu u vidu preciznog plana temeljnih promena društvenog sistema po uzoru na neku uspešnu zemlju.

Do ovog zaključka se može doći na osnovu učenja Vilijama Edvardsa Deminga, čoveka koji je uzrokovao revoluciju u nauci o poslovanju.

(videti dodatak broj 3 na kraju teksta).

Vlast je kriminalizovana i na nju ne treba računati, ali šta je sa opozicijom?

U jednom intervjuu pre petog oktobra Zoran Đinđić je rekao nešto što u priličnoj meri važi i danas:

„Opozicija je bez strategije,

iznenađena je potezima vlasti,

reaguje na Miloševićeve poteze defanzivno,

2/3 vremena posvećuje tome šta nam je Milošević uradio,

1/3 vremena kuka na zapad šta nam je uradio

i ni u jednom trenutku ne govori šta bi uradili kada bi imali priliku.“

Da bi opozicija na izborima ostvarila pobedu nije dovoljna kritika kriminalne vlasti.

Neophodan je dogovor svih opozicionih učesnika i okupljanje oko novog političkog programa temeljne društvene promene.

Politika Švajcarske je oblikovana njenom slikom o svojoj naciji.

Švajcarci su političkom voljom formirana nacija.

Nacionalni identitet i povezanost građana nisu zasnovani na:

pretpostavljenom zajedničkom

poreklu, mitovima,

jeziku, veri, kulturi,

već na interkulturalnim faktorima kao što su:

multikulturalnost i multijezičnost, ali i jednakost svih ljudi pred zakonom,

decentralizacija,

vlast u vidu dvodomne skupštine, sedmočlana vlada,

nezavisno sudstvo;

direktna demokratija (referendum, narodna inicijativa);

kultura kompromisa u političkim odlukama i unutrašnjepolitički konsenzus.

Čuveni američki istoričar i filozof, Will Durant, je rekao:

„Nijedna velika civilizacija nije osvojena spolja dok samu sebe nije uništila iznutra.“

Zbog toga je pitanje našeg opstanka da li ćemo uspeti da se izborimo za naš unutrašnji preporod koji treba da ispuni određene kriterijume?

Prvi kriterijum se tiče političke kulture u smislu tolerancije i kompromisa u političkim odlukama tj. unutrašnjepolitički konsenzus i spoljnopolitička neutralnost.

Drugi kriterijum se tiče političkih ideologija i odnosa prema naciji u vidu građanskog nacionalizma tj. odnosa prema naciji kao grupi ljudi objedinjenoj oko vrednosnog sistema Francuske buržoaske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo i jedinstvo.

On naciju izjednačava sa državljanstvom.

Umesto toga kod nas dominira etnički nacionalizam koji naciju definiše kao grupu ljudi objedinjenu oko mitova i pretpostavljenog zajedničkog porekla, takozvani nacionalizam krvi i tla.

(videti dodatak broj 4 na kraju teksta).

Treći kriterijum se tiče političkih institucija:

1)

Multikulturalna država bazirana na građanskom nacionalizmu, koja služi svim svojim građanima.

2)

Federalni sistem kojim će biti ukinute obe pokrajine, a sa okruzima koji će uživati autonomiju i decentralizaciju vlasti i finansija.

Okruzi će decentralizovano upravljati budžetom po pravilu 3/3 između tri nivoa vlasti:

država sa centrom u Beogradu, okruzi i

opštine.

Svaki od ta tri nivoa vlasti će raspolagati po jednom trećinom budžeta.

Autonomija ne znači nezavisnost već međuzavisnost.

3)

Zakonodavna vlast: dvodomni parlament.

Donji dom će omogućiti jednakost svih građana.

Gornji dom će omogućiti jednakost svih okruga.

Izvršna vlast: sedmočlana vlada. Funkcija predsednika republike će biti ukinuta.

Sudska vlast: nezavisno sudstvo.

4)

Biranje narodnih predstavnika

proporcionalnim otvorenim izbornim sistemom i njihovim mogućim opozivom.

Proporcionalni otvoreni tj. personalni izborni sistem sprečava većinu da vlada nad manjinom, a omogućava glasanje za narodnog predstavnika po imenu i prezimenu.

(videti dodatak broj 5 na kraju teksta).

5)

Direktna demokratija koja osigurava uključivanje građana u upravljanje putem referenduma i narodnih inicijativa.

Četvrti kriterijum se odnosi na način ostvarenja planiranih temeljnih promena ustavotvornom skupštinom koja će transplantirati švajcarski političkopravni sistem.

Prof. Volf Linder

Prof. Volf Linder sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Bernu naveo je pet institucija koje karakterišu švajcarski politički model:

• multikulturalna država koja služi svim svojim građanima;

ideologija građanskog nacionalizma koji okuplja građane oko vrednosnog sistema, a ne oko pretpostavljenog zajedničkog porekla;

• federalni sistem, koji omogućava švajcarskim kantonima da uživaju autonomiju i decentralizaciju vlasti i finansija;

autonomija za sobom povlači samoograničavanje, tako da ne znači nezavisnost, nego međuzavisnost.

• dvodomni parlament;

jednakost svih građana,

jednakost svih kantona;

• biranje narodnih predstavnika proporcionalnim otvorenim (personalnim) izbornim sistemom i opozivom;

proporcionalnost uspostavlja sklad između broja dobijenih glasova i broja osvojenih mandata i sprečava većinu da vlada nad manjinom;

personalnost omogućava glasanje za čoveka po imenu i prezimenu;

• odlučivanje direktnom demokratijom putem referenduma i narodnih inicijativa što osigurava uključivanje (inkluzivnost, sabornost) švajcarskih građana u upravljanje.

Zahvaljujući svemu pomenutom

građani mogu neprestano da kontrolišu političare i mogu da im daju i oduzimaju vlast kad god to odluče.

Roozbeh (Rudy) B. Baker

Roozbeh (Rudy) B. Baker, je

gostujući profesor prava na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu.

Diplomirao je na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu; doktorirao (pravo) na Univerzitetu u Ilinoisu; magistrirao (međunaradno pravo i socio-političke studije) na Univerzitetu Kalifornija na Berkliju;

doktorirao (politika i međunarodni odnosi)

na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.

Citiraću uvodni deo njegovog naučnog rada „MODEL ŠVAJCARSKOG FEDERALIZMA“:

– Sa širenjem Evropske unije ka jugoistoku, odnosno u pravcu

mnoštva članica bivše Jugoslavije, vrlo je verovatno da će se njene institucije, koje se karakterišu suprotnostima i nejednakošću, pokazati kao nesposobne za suočavanje sa teretom koji sa sobom nosi jedna efikasna i demokratska vladavina.

Slični primeri mogu se naći u istoriji: poznato je da je širenje stare Habzburške monarhije doprinelo njenom pretvaranju u nejaku i neefikasnu državu, koja se našla u situaciji da treba da upravlja uvećanim brojem stanovništva sa različitim prohtevima.

Ako EU želi da izbegne sudbinu Habzburške monarhije, moraće brzo da reaguje kako bi se rešila demokratskog deficita koji je prisutan u njenim političkim institucijama.

Prema definiciji politikologa i čuvenog stručnjaka za pitanja EU, Johna McCormicka, demokratski deficit u kontekstu

EU može se najbolje definisati kao „jaz između moći evropskih

institucija i sposobnosti evropskih građana da utiču na rad i odluke tih institucija“.

Ukoliko želi da se reši jaza koji se razvio između njenih institucija i biračkog tela, Evropska unija će morati da suštinski reorganizuje strukturu datih institucija. Približavanjem ideje proširenja EU stvarnosti, ovaj fundamentalni zahtev postaće neizbežan, ukoliko nova, proširena EU želi da izbegne paralizu ili mogući kolaps.

EU je svakako veličanstven eksperiment:

ova zajednica predstavlja ogroman skup različitih jezičkih i kulturnih grupa koje se trude da formiraju neku vrstu demokratske države.

Veliki eksperiment zaista, ali ako se želi izaći iz okvira običnih eksperimenata i istražiti konkretna i uspešna stvarnost, onda ne treba ići dalje od Evrope. I, zaista, u srcu Evrope, na strateškom prelazu između Alpa i reke Rajne, postoji zemlja koja je uspela da na zadivljujuće uspešan način formira nacionalni identitet i politički konsenzus bez sticanja faktora za koje se tradicionalno smatra da su potrebni za takav poduhvat.

Ova zemlja ne poseduje zajednički, kolektivni jezik, niti jedinstvenu kolektivnu etničnost, odnosno religiju, ali ipak funkcioniše kao uspešna celina.

U pitanju je Švajcarska.

Ona uspešno funkcioniše jer

je ozbiljno prihvatila sve što EU (u sadašnjem obliku) nije,

tj. činjenicu da se moć najbolje zauzdava kada je jaz između biračkog tela i institucija moći što manji.

Paralele između EU i Švajcarske su upečatljive:

(1) EU se sastoji od grupa koje govore mnoštvo jezika, kao i Švajcarska;

2) EU se sastoji od konglomerata suverenih entiteta od kojih svaki ima jedinstvenu istoriju i kulturu, kao i Švajcarska.

3) Prema tome, nije iznenađujuće to što je norveški analitičar Stein Rokkan naveo sledeće:

„Švajcarska predstavlja mikrokosmos Evrope: jezičke i religijske različitosti, regionalni kontrasti u ekonomskom razvoju

i obrascima naseljavanja, tvrdoglavo čuvanje autonomije u sistemu uvećane međuzavisnosti i ubrzane međuzavisnosti.

Zbog svih navedenih razloga, svako ozbiljno proučavanje švajcarske politike predstavlja doprinos proučavanju političke strukture Evrope.

Ovo važi i za istorijsko i institucionalno proučavanje.

4) Ako se posmatra švajcarski politički model, nemoguće je

zaobići gledište da je upravo ovaj model, u kojem je naglasak na

švajcarskom obliku federalizma, poznatom kao kooperativni federalizam, najbolje celovito rešenje za demokratski deficit koji trenutno truje institucije EU i preti da će širenjem EU, njene

institucije postati nezgrapne i beznačajne.

Demokratski pluralizam nije nemoguć u višejezičnim/ multietničkim državama.

Zagonetka leži u tome da se pluralizam primeni na način koji

ne remeti društveni mir.

Mnogi evropski skeptici bi rekli da je takav trik neizvodljiv. Međutim, Švajcarska i dalje bivstvuje.“

Pokušaćemo da dokažemo da je Švajcarska model uspešnog demokratskog pluralizma u heterogenom društvu, odnosno da može da posluži kao takav model, jer federalizam uopšte,

a pogotovo švajcarski specifični oblik kooperativnog federalizma, služe da se smanji opasnost od razdora između mnogih jezičkih / etničkih grupa, kroz smanjenje jaza između biračkog tela i

institucija i svođenje vlasti na najmanjeg zajedničkog imenioca.

Prema rečima američkog pravnika Stevena G. Calabresia:

„Društvena heterogenost može predstavljati veliku opasnost za stabilnu demokratsku vladu. Federalizam može smanjiti ovu opasnost dodjeljujući manjinama nivo vlasti unutar koje oni postaju geografska manjina. Ako su manjine u izvesnoj meri geografski koncentrisane i ako je narod spreman da ustupi kontrolu nad ključnim pitanjima Ustavom ustanovljenim subjedinicama

nacije, onda federalizam može pomoći u održavanju društvenog

mira.“

Jedan profesor prava je za Švajcarsku rekao:

„Ni manje zemlje ni više različitosti.

Ni više različitosti ni manje sukoba.

Ni manje zemlje ni više interesovanja za njen društveni sistem.

Ni više interesovanja za njen društveni sistem ni manje njegovog kopiranja.“

Na putu Švajcarizacije ćemo naići na četiri prepreke:

1) Neke interesne grupe nekih stranih države nemaju mnogo razloga da nas podrže na putu uspeha.

2) Domaćim zlonamernim ljudima tj. mafiji, korumpiranim biznismenima i političarima ne odgovaraju promene da bi mogli da nastave da love u mutnom tj. da rade bez kontrole i odgovornosti.

3) Neki od domaćih dobronamernih ljudi imaju kompleks niže vrednosti i pogrešno veruju da je naš narod manje sposoban od zapadnih naroda zbog svog mentaliteta i genetike.

Naučno je dokazano da su svi ljudi rodjeni jednaki.

Mentalitet nije ništa drugo do skup navika.

Ne potcenjujem moć navike, ali ni odvike.

Predrasudu o nemogućnosti transplantacije zbog različitih mentaliteta ruši iskustvo Turske i Ataturka kao i Japana i Meiđi reforme.

4) Neki od domaćih dobronamernih ljudi će želeti kombinaciju društvenih sistema više država. Međutim, put do uspeha će biti lakši ako se budemo fokusirali na samo jedan uzor.

Svakom uspehu prethodi ispunjenje tri preduslova:

Prvo – formiranje plana, strategije i discipline.

Drugo – zahvaljujući ispunjenju prvog preduslova mentalni pristup se preokreće iz gubitničkog u pobednički, iz depresije u veru.

Treće – sprovođenje plana u delo.

Našem narodu je potreban lako razumljiv i precizan plan u vidu trasiranog puta ka temeljnoj društvenoj promeni po nekom uzoru za koji veruje da je dobar.

Komunističke partije su kao uzor nudile SSSR,

fašističke partije Hitlerovu Nemačku,

američki političari Francusku,

Miloš Obrenović Austrougarsku, Slobodan Milošević Švedsku,

Đinđić, Tadić, Nikolić i Vučić EU.

Građani Srbije su znali šta hoće, ali ne i kako da to ostvare. Ponašali su se kao naivni investitori koji daju odrešene ruke izvođaču radova, a da nisu obezbedili ni nadzornika ni osiguranje od moguće štete niti mogućnost da izvođača otpuste čim primete da greši.

Ja vam zato iznosim predlog sledećih koraka na putu od starta ka cilju:

a) prvi korak:

1)formiranje nove ustavotvorne

političke organizacije za sledeće parlamentarne izbore.

Ta organizacija treba da ujedini opoziciju oko programa temeljnih promena naših razorenih institucija i društvenog sistema po uzoru na Švajcarsku, uključujući i novi Ustav

(videti dodatak broj 6 i 7 na kraju teksta).

2) okupiti što više građana Srbije oko ovih ideja,

3) naći 250 ljudi kojima će biti namenjena uloga poslanika Ustavotvorne skupštine,

4) naći 7 ljudi koji će činiti vladu,

5) naći grupu najboljih pravnika Srbije koji treba da istrasiraju put promena pravosuđa po izabranom uzoru.

U toj grupi bi mogli biti: Vesna Rakić-Vodinelić, Vida Petrović-Škero, Božo Prelević, Miodrag Majić, Šaip Kamberi…?

b) drugi korak:

ako osvojimo većinu na izborima za republički parlament, donećemo odluku o raspisivanju referenduma „za ili protiv izbora za Ustavotvornu skupštinu“.

Ideju Ustavotvorne skupštine su razmatrali i podržali neki od najpriznatijih srpskih pravnika, saradnika lista „Republika“.

Referendum će biti raspisan najviše 2g nakon izbora.

Osvajanje vlasti nije cilj već samo sredstvo.

c) treći korak:

ako osvojimo većinu na referendumu „za izbore za Ustavotvornu skupštinu“, uslediće donošenje odluke o raspisivanju izbora za Ustavotvornu skupštinu.

Izbori će biti raspisani najviše 2g nakon referenduma.

Svaka ustavotvorna politička organizacija će predstaviti svoj model budućeg Ustava tokom predizborne kampanje.

d) četvrti korak:

ako osvojimo većinu na

izborima za Ustavotvornu skupštinu, uslediće donošenje samo jednog zakona:

„Prestaju sa važenjem postojeći Ustav i svi zakoni doneti do tog dana.“

Odmah usvojiti novi Ustav i nove zakone po ugledu na Švajcarsku.

Ustav treba iskopirati sem:

a) preambule (koja je divna, ali nije neophodna),

b) članova vezanih za transport preko Alpa,

c) umesto 26 njihovih kantona, ubaciti imena 30 naših okruga,

d) ostaviti prostor za referendumsko rešenje kosovskog pitanja.

To će omogućiti promene vezane za:

1) struktura države:

– država građana,

– ukidanje pokrajina,

– decentralizacija kantonalnog tipa na 30 okruga i deset puta više opština,

2) struktura vlasti:

Slede paralelni poslovi u vezi sve 3 grane vlasti:

– Zakonodavna vlast:

raspisivanje novih izbora za buduću dvodomnu skupštinu i raspuštanje postojeće jednodomne skupštine.

– Izvršna vlast:

formirati sedmočlanu vladu umesto sadašnje koja ima 31 člana i ukinuti funkciju Predsednika Republike.

Na Savezni ustav, kao temeljni pravni dokument, dodati okružne (kantonalne) ustave i odgovarajuće opštinske dokumente i formirati organe vlasti po okruzima i opštinama po novom principu.

– Sudska vlast:

ranije formiranu grupu najboljih pravnika Srbije ovlastiti za reformu pravosuđa.

3) struktura odnosa naroda i vlasti (direktna demokratija):

– biranje narodnih predstavnika proporcionalnim otvorenim izbornim sistemom sa 30 izbornih jedinica i mogućnost opoziva poslanika,

– odlučivanje direktnom demokratijom putem referenduma i narodnih inicijativa;

reforma referendumskog izjašnjavanja i narodne inicijative.

e) peti korak:

vreme do novih izbora iskoristiti za, između ostalog, oslobađanje medija za političke diskusije o sudbini Srbije i Kosova i za pripremu referenduma sa mogućim izjašnjavanjem:

a) treba se zalagati za prisajedinjenje celog Kosova,

b) treba se zalagati za podelu Kosova i prisajedinjenje njegovog severnog dela,

c) Kosovo treba priznati u celosti i uspostaviti diplomatske i dobrosusedske odnose,

d) ostati do daljeg u stanju zamrznutog konflikta kao do sada.

Rezultati referenduma će odrediti put kojim ćemo ići u budućnost i našu dalju sudbinu.

Vreme je da vidimo i usaglasimo se ne samo oko toga koga nećemo, a koga hoćemo,

već i oko toga šta nećemo, a šta hoćemo i ko bi to što hoćemo mogao da ostvari?

Pri tome treba zanemariti ideološke razlike, partijske i lične interese i teme koje nas razlikuju već se treba udružiti oko temeljne promene naših razorenih institucija i društvenog sistema.

Partije na vlasti nemaju političku ideologiju već su se ujedinile oko racionalnog cilja kriminalizacije i rasprodaje Srbije.

Mi treba da se ujedinimo oko drugog racionalnog cilja – sprečavanja tog nauma.

Manjak budućnosti uvek otvara velika nalazišta nostalgije za prošlošću.

Naši ratovi su postali ratovi za prošlost.

Naši vlastodržci koriste prošlost kao alibi i prošlost kao resurs.

Njihova budućnost zavisi od toga koliko dugo ćemo mi ostati u prošlosti.

Preusmerimo svoju pažnju sa prošlosti na sadašnjost i budućnost, sa ljudi na ideje,

sa spoljne na unutrašnju i lokalnu politiku,

sa kritike vlasti na rešavanje društvenih problema.

Svesni smo duboke društvene krize u kojoj se nalazi naša zemlja.

Rešeni smo da obnovimo savez okruga Srbije u duhu solidarnosti i otvorenosti prema svetu, a radi jačanja:

slobode i jednakosti, bratstva i jedinstva,

demokratije, nezavisnosti i mira.

Odlučni smo da živimo zajedno u uzajamnom poštovanju naših različitosti.

Svesni smo naših zajedničkih dostignuća i

odgovornosti prema budućim generacijama.

Znamo da ostaju slobodni samo oni koji koriste svoju slobodu i da se snaga naroda meri blagostanjem njegovih najslabijih pripadnika.

Sa hrabrošću da se počne i disciplinom da se izdrži, pobeda postaje samo pitanje vremena.

S verom u Boga,

ako mogu Švajcarci,

zašto ne bismo mogli i mi?

Citirani naučni stavovi su navedeni u

Seviljskoj izjavi o nasilju.

Taj dokument je sačinio međunarodni komitet od 20 naučnika (antropologa, psihologa, genetičara, fiziologa…), na 6. međunarodnom simpozijumu o mozgu i agresiji, koji je održan 1986. godine u Sevilji.

UNESKO je usvojio ovu izjavu 1989. godine, na Generalnoj konferenciji u Parizu.

Nameće se zaključak da ne postoje genocidni narodi.

Samo zločinci i kriminalci mogu ceo jedan kolektiv označiti kao genocidan. I to uglavnom zato što se spremaju da nad tim kolektivom učine zlodelo.

Svaki narod može učiniti genocid. Potencijal za genocid se ne izvodi iz urođenih genocidnih osobina jednog kolektiva, jer takvih nema.

Postoje pak neki uslovi i kada se oni steknu genocid postaje moguć.

Ali, ti uslovi nikako ne mogu biti trajna obeležja bilo koje nacije. Autoritarni poredak, jaka hijerarhija, izrazita i nasilna dominacija većine i stigmatizacija svakoga ko se izdvoji, podređivanje pojedinca kolektivu – sve to je potrebno da bi genocid uopšte bio moguć.

Dr Alan Votson (engl. Alan Watson; 1933−2018) je bio škotski profesor pravnih nauka.

Univerzitetsku karijeru predavača započeo je na Oksfordu, nastavio na Univerzitetu u Glazgovu i Edinburgu, a završio u SAD na Univerzitetu u Pensilvaniji i Džordžiji.

Teorija o pravnim transplantatima:

Proučavajući uporedno pravo, sedamdesetih godina prošlog veka,

formulisao je inovativnu teoriju

koja tvrdi da se velikim delom pravo stvara presađivanjem pravnih rešenja iz jednog pravnog sistema u drugi, putem pravnih pozajmica, tj. iz sistema države davaoca u sistem države primaoca. Ova teorija predstavlja shvatanje razvoja civilizacija kroz prenošenje iskustava.

On je smatrao da pravni transplantati predstavljaju čest način prenošenja pravnog sistema i pravnih rešenja iz jedne zemlje u drugu ili iz jednog naroda u drugi.

Pomenuta teorija se pojavila kao suprotnost dotadašnjem tumačenju nastanka prava koje je smatralo da je pravo „ogledalo naroda“, odnosno plod ,,narodnog duha“, pa je, prema tome, nužno da bude različito za svaki narod.

Razlikovala se i od opšteprihvaćene teorije o evolutivnom razvitku prava,

po kojoj se smatralo da se pravo jedne države samostalno razvija, bez značajnih spoljnih uticaja, u skladu sa razvojem društva i isključivo prateći njegove potrebe.

Votson je, tokom dugogodišnjeg proučavanja uporednog prava, došao do zaključka da se razvoj prava u okviru jedne države ne može objasniti evolucionističkom

teorijom i razvojem prava koje je nezavisno od uticaja prava drugih država.

Ideju pravnih transplantata je bazirao na stanovištu da države svesno pozajmljuju postojeća pravna rešenja drugih država.

Po njegovom mišljenju, preuzimanje pravnih transplantata može

da se javi u manjoj ili većoj meri – preuzimanjem jednog ili više pravnih rešenja, ili preuzimanjem čitave grane prava iz sistema davaoca i njihovim prenošenjem u pravni

sistem primaoca.

Transplantacija prava je relativno uobičajeni način razvitka pravnog sistema jedne države.

Javlja se kako u različitim vremenskim epohama – u antičko doba, u srednjem veku, pa i danas,

tako i u različitim geografskim oblastima – u Evropi, na Bliskom istoku, u Severnoj Americi i Africi, jednom rečju, u čitavom svetu.

Najpoznatiji primeri transplantacije prava su Japan u periodu Meiđi epohe (1868–1912) i Turska u vreme Ataturka.

a) u vreme Svetog Save;

b) u vreme Miloša Obrenovića – Sretenjski ustav koji je bio odličan, ali je voljom Rusije, Austrougarske i Turske trajao samo 55 dana;

c) u vreme Josipa Broza.

Ovaj recept je pravno prihvatljiv, a omogućava restart.

Japan je, u drugoj polovini XIX veka,

pod pritiskom zapadnih sila bio prinuđen na ubrzanu modernizaciju države i društva, a najznačajnijim vidom modernizacije smatrao je osavremenjivanje svog pravnog sistema i njegovo usklađivanje sa pravnim sistemima zapadnih zemalja.

Usklađivanje je uglavnom vršeno upravo prenošenjem prava iz drugih pravnih sistema, tj. putem pravnih transplantata.

Postoje dve praktične nauke od najvećeg značaja za život o kojima mi nikada ništa nismo učili u školi.

Prva se zove politika, a druga se zove poslovanje to jest biznis. Sva deca na zapadu još u osnovnoj školi počinju da stiču elementarna znanja iz te dve oblasti dok se kod nas time bavi privilegovana klasa.

Vilijam Edvards Deming je čovek koji je za nauku o poslovanju ono što je Nikola Tesla za fiziku.

Deming je bio Amerikanac, elektroinženjer koji se dodatno usavršavao u oblasti matematike, fizike, statistike, nauke o kvalitetu i poslovanju.

Živeo je 1900-1993.

Nakon II sv. rata Japan je bio u ruševinama i omražen kao gubitnik u ratu koji je izazvao. Na njega su bile bačene dve atomske bombe. Uz sve to u pitanju je ostrvska zemlja oskudnih prirodnih resursa i geografski gledano slepo crevo.

General Daglas Makartur je imenovan za guvernera japanske okupacione zone i prvi zadatak mu je bio popis stanovništva, a drugi obnavljanje uništene infrastrukture zbog koje nijedan telefonski razgovor nije mogao da obavi do kraja.

1947. godine Deming putuje u Japan sa grupom američkih stručnjaka da bi pomogli obnovu.

Na poziv Unije japanskih naučnika i inženjera on drži seriju predavanja i iznosi im svoju teoriju organizacije poslova i unapredjenja kvaliteta statističkom kontrolom i analizom.

Njegova predavanja ostavljaju impresivan utisak na učesnike i oni sprovode ogromne promene u svojoj industriji.

Prodavci automobila u Americi prvi primećuju da njihove mušterije radije kupuju Fordova vozila sa menjačem napravljenim u Japanu nego u USA jer se redje kvari. Razlog tome je dozvoljena greška 1/32 inča kod japanskih menjača u odnosu na 1/16 inča kod američkih.

Japanci žele da Demingu isplate honorare, ali on odbija i besplatno im ustupa stenografske beleške sa predavanja.

U znak zahvalnosti Japanska nagrada za kvalitet je po njemu dobila ime.

Zbog obnove Japanske privrede posle II. svetskog rata i stvaranja Japanskog poslovnog uspeha Japanci ga tretiraju kao božanstvo.

Dugo godina Demingovo učenje je bilo ignorisano u Americi i njihova privreda trpi velike potrese pojavom inostrane konkurencije.

1980 godine novinari NBC-a prave serijal emisija sa temom: “Ako Japan može, zašto ne bismo mogli i mi?”

Prva epizoda je bila posvećena Demingovim uspesima u Japanu. Nakon sat vremena na kraju te epizode Deming kaže novinaru:

„Vi ste prvi čovek u Americi koji mi je postavio ta pitanja i prvi koji je čuo odgovore na njih.“

Tek tada njegove ideje dospevaju do većih U.S.A. kompanija koje počinju da ga angažuju.

Kompanija Ford je prva zatražila Demingovu pomoć.

Izmedju 1979. i 1982. godine ona je imala 3 milijarde dolara gubitaka.

1981. godine su angažovali Deminga.

Deming je ispitao kulturu kompanije i način na koji je menadžment funkcionisao.

Na Fordovo iznenađenje Deming nije govorio o kvalitetu već o sistemu upravljanja u Fordu.

Prvo što je pitao njihove menadžere bilo je u kojoj meri su za neuspeh firme odgovorni radnici u proizvodnji. Menadžeri su smatrali da radnici u potpunosti snose odgovornost jer su lenji, glupi, skloni zabušavanju i kradjama.

Deming im je izložio svoje 85/15 pravilo.

Zaprepastio ih je tvrdnjom da su radnici u bilo kojoj firmi odgovorni samo u 15% slučajeva, a da su aktivnosti menadžmenta bile odgovorne za preostalih 85%. Kompanija je usvojila njegove savete.

Nakon 1982.godine, Ford je izašao na tržište sa profitabilnom linijom automobila, linijom Taurus-Sable.

Predsednik Upravnog Odbora Forda je izjavio:

„Idemo ka izgradnji kulture sistema kvaliteta u Fordu i mnoge promene koje su preduzete imaju svoje korene u učenju dr Deminga“.

Do 1986.godine Ford je postao najprofitabilnija američka automobilska kompanija.

Kontinuitet Fordovog uspeha, u toku narednih godina, dokazao je da uspeh nije bio slučajan već trajna posledica sprovedenih reformi.

Kao konsultant Deming je kontinuirano podučavao najpoznatije svetske kompanije na seminarima o menadžmentu kvaliteta sve do svoje smrti 1993 godine.

Pred kraj svoje karijere izjavio je sledeće:

„Višegodišnjim istraživanjem ustanovio sam da je moje čuveno pravilo 85/15 pogrešno!

I zato sam morao da ga korigujem.

Ono se sada zove 96/4 !“

Zaključak je da u 96% slučajeva za neuspeh firme nisu odgovorni radnici već sistem rada koji nameće rukovodstvo.

Država nije ništa drugo do jedna velika kompanija.

Za neuspeh države običan radnik ili seljak su odgovorni 4%.

Potrebna nam je vlast koja će usvojiti Demingov način razmišljanja i loš društveni sistem reformisati u dobar!

Ne personalne već sistemske promene!

Svejedno ko je na vlasti: Aleksandar Vučić ili Aleksandar Rangelov.

Dok se ne promeni sistem nema nama napretka!

Ako su mogli Japan i Amerika, zašto ne bi mogla i Srbija?

– definicija: nacija je moderna zajednica stvorena političkom voljom grupe ljudi.

– postanak: ljudska bića su nesavršena i ograničena stvorenja koja tragaju za smislom i sigurnošću u okviru nacionalne zajednice.

Nacije su koliko prirodne, toliko i veštačke tvorevine političkih vođa ili vladajućih klasa, začete u vreme i nakon Francuske buržoaske revolucije.

Ideja nacije i ideologija nacionalizma je nastala da bi ojačala revolucionarne pokrete i pokrete za nezavisnost u Evropi.

– podela shvatanja nacije:

1) Nemački nacionalizam ili tzv. istočni, etnički, plemenski, kulturni tip. Etnos=pleme.

Nacija je grupa ljudi objedinjena oko pretpostavljenog zajedničkog porekla, zasnovana na mitovima i emocijama.

Takozvani nacionalizam krvi i tla.

Naciju čini: jedna etnička zajednica i kulturna uniformnost.

Geslo: Svi Nemci u jednoj državi.

Nacija se ne izjednačava sa državljanstvom.

2) Francuski nacionalizam ili tzv. zapadni, politički, građanski tip.

Nacija je grupa ljudi objedinjena oko

vrednosnog sistema Francuske buržoaske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo i jedinstvo.

Naciju čini: više etničkih zajednica i kulturna raznolikost.

Geslo: Svi državljani Francuske su Francuzi.

Nacija se izjednačava sa državljanstvom.

Primer: Francuska, USA, Velika Britanija, Švajcarska, Nemačka danas itd.

Etnička tj. plemenska čistoća se može postići samo beskrajnim etničkim čišćenjima i zabranom mešovitih brakova i migracija.

Kontinuirana etnička čišćenja moraju podrazumevati merenje etničke čistoće, deportacije i geta.

Zato je ispravno samo francusko shvatanje nacije i ideologija građanskog nacionalizma jer je nacija pre svega višetnička i politički otvorena zajednica, a ne jednoetnička i politički zatvorena.

Pripadnost naciji nije ograničena na one koji ispunjavaju uslove identiteta jedne etničke zajednice već im je identitet baziran na dobrovoljnom prihvatanju skupa zajedničkih vrednosti.

Taj skup zajedničkih vrednosti su ideje demokratije koje nam je dala Francuska buržoaska revolucija (sloboda, jednakost, bratstvo, jedinstvo) i univerzalna ljudska prava svakog pojedinca.

Demokratija je postala nova nacionalna svetinja!

Zakletva Legije stranaca glasi:

Vi, sinovi Francuske, koji ste to postali ne po krvi koju ste nasledili, već po krvi koju ste za Francusku dali!

U pogledu koncepta postojanja nacionalnih manjina, razlikuju se građanske i nacionalne države.

U građanskim državama ne vrši se podela na etničke zajednice u okviru države, već se svi građani formalno smatraju jednom nacijom i kao takvima im se garantuju prava.

To je koncept nacije kao političkom voljom formirane zajednice izgrađene na vrednosnom sistemu, a ne na podaničkoj vernosti i narcizmu.

Izborni sistem je tek prva, ali najvažnija karika u lancu srpske nesreće koja mora biti zamenjena.

Srpski izborni sistem je proporcionalan – zatvoren sa jednom izbornom jedinicom.

Jedna izborna jedinica znači da cela Srbija predstavlja tu izbornu jedinicu i u njoj se istovremeno bira svih 250 poslanika.

„Proporcionalan“ znači da svaka politička partija ima onoliko procenata poslaničkih mandata u Narodnoj skupštini koliko je dobila glasova na izborima.

„Zatvoren“ znači da glasači moraju da glasaju za političku partiju čiji lider odlučuje koji će kandidati dobiti poslanički mandat.

Dakle, karijera poslanika zavisi od volje partijskog lidera.

To omogućava lideru da vlada poslanicima, a glasači su obezvlašćeni.

Ako demokratija znači vladavinu naroda, može se reći da je ona u našem slučaju odsutna.

Švajcarski izborni sistem je proporcionalan – otvoren sa 26 izbornih jedinica koliko ima kantona tj. okruga.

Svaki kanton predstavlja po jednu izbornu jedinicu i u svakom od njih se biraju samo poslanici tog kantona. Broj poslanika kantona je srazmeran broju lokalnih glasača.

„Proporcionalan“ znači da svaka politička partija ima onoliko procenata poslaničkih mandata u Donjem domu skupštine koliko je dobila glasova na izborima.

„Otvoren“ znači da glasači direktno glasaju za kandidate po imenu i prezimenu i tako odlučuju ko će od njih dobiti poslanički mandat.

Dakle, karijera poslanika zavisi od volje partijskog lidera.

To omogućava lideru da vlada poslanicima, a glasači su obezvlašćeni.

Ako demokratija znači vladavinu naroda, može se reći da je ona u našem slučaju odsutna.

Švajcarski izborni sistem je proporcionalan – otvoren sa 26 izbornih jedinica koliko ima kantona tj. okruga.

Svaki kanton predstavlja po jednu izbornu jedinicu i u svakom od njih se biraju samo poslanici tog kantona. Broj poslanika kantona je srazmeran broju lokalnih glasača.

„Proporcionalan“ znači da svaka politička partija ima onoliko procenata poslaničkih mandata u Donjem domu skupštine koliko je dobila glasova na izborima.

„Otvoren“ znači da glasači direktno glasaju za kandidate po imenu i prezimenu i tako odlučuju ko će od njih dobiti poslanički mandat.

Dakle, karijera poslanika zavisi od volje glasača.

To omogućava glasačima da vladaju poslanicima, a partijski lider je obezvlašćen.

Ako demokratija znači vladavinu naroda, može se reći da je ona u ovom slučaju prisutna.

U Srbiji vam pre izbora stigne na kućnu adresu poziv za glasanje.

Svaki glasač raspolaže samo jednim glasom.

Na dan izbora odete na svoje biračko mesto, legitimišete se, uzmete glasački listić na kome su odštampana imena političkih partija i zaokružite neku od njih.

U Švajcarskoj vam najmanje tri sedmice pre izbora stigne na kućnu adresu velika koverta sa izbornim materijalom:

1. brošura sa osnovnim informacijama o predstojećim izborima;

2. pamfleti sa osnovnim programskim načelima, fotografijama, imenima i biografijama poslaničkih kandidata za vaš kanton za svaku političku partiju ponaosob;

3. identifikacioni papir na kome su upisani vaše ime, prezime i podaci;

4. mala koverta

5. blok sa glasačkim listićima od kojih svaki predstavlja spisak poslaničkih kandidata jedne političke partije plus jedan prazan glasački listić.

Svaki glasač raspolaže onolikim brojem glasova koliko poslanika bira odgovarajući kanton.

On te glasove sme da raspodeli na više načina.

On može da sve glasove da jednoj partiji tj. po jedan svakom njenom kandidatu. U tom slučaju je dovoljno da glasački list te političke partije samo stavi u malu kovertu bez ikakvog zaokruživanja.

Može i da neke kandidate precrta, a da na njihovo mesto upiše kandidate drugih partijskih listi.

A može i da na onom jednom praznom glasačkom listiću upiše svoju kombinaciju kandidata raznih partija.

Kada završi sa popunjavanjem glasačkog listića, treba još samo da ga stavi u malu kovertu i zalepi je, da na dan izbora ode sa ličnom kartom na biračko mesto, da se tamo identifikuje službenicima i ubaci kovertu u biračku kutiju.

A može i poštom da obavi glasanje tako što će u veliku kovertu ubaciti identifikacioni papir sa upisanim imenom i prezimenom i zalepljenu malu kovertu sa glasačkim listićem, potom i veliku kovertu zalepi i bez marke je ubaci u poštansko sanduče.

U nekim kantonima postoji i mogućnost glasanja internetom.

Predlažem vam da testirate političare tako što ćete im predložiti da u program svoje partije za početak uvrste promenu našeg izbornog sistema po uzoru na švajcarski.

Njihova reakcija će vam pokazati da li pod „demokratijom“ podrazumevaju vladavinu naroda ili vladavinu partijskih lidera.

Novi ustav je pravi način da se prekine kontinuitet i odbaci Vučićev autoritarni režim u mračan deo istorije.

Novi ustav mora da bude temelj svekolikog vaskrsa Srbije posle višedecenijskog lutanja.

On treba da obezbedi opsežne personalne i sistemske promene sa lustracijom i kao takav utre put istinskoj tranziciji.

Sve ovo je DOS obećao i trebalo je uraditi još 2001 godine, ali je tada prevladala ideja lažnog legalizma, pa je zadržan u važnosti Miloševićev ustav, a time je očuvan i dotadašnji mehanizam vlasti.

„Mi, dolepotpisani poslanički kandidati, koji ćemo činiti parlamentarnu većinu, obavezujemo se da ćemo već prvog dana prvog zasedanja novoizabrane Skupštine izglasati sledećih deset akata u cilju vraćanja poverenja naroda u državu i njene organe: PRVO, usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa. Nova ustavna i zakonska rešenja biće usklađena sa savremenim pravnim i civilizacijskim standardima, posebno u sferi ljudskih sloboda, zaštite građanskih i manjinskih prava, parlamentarizma, odgovornosti vlasti i vladavine prava. Deklaracija će uvažiti potrebu za decentralizacijom države …“