Песничка збирка Лепота одрицања Милоша Г. Перовића из Медвеђе
Као што смо већ објавили – у препуном холу на спрату Лесковачког културног центра промовисана је 18. априла 2024. године песничка збирка Лепота одрицања Милоша Г. Перовића из Медвеђе (издање: „Алма“, Београд, 2024). О књизи су беседили: др Милош Луковић, филолог и правник, научни саветник (проучава српски језик, традиционалну културу и миграције Срба; нарочиту пажњу посвећује прошлости Горње Јабланице и целог југа Србије); професор Живко Кулић, доктор права (члан Удружења књижевника Србије, сатиричар; председник Књижевног клуба Покретa трећег доба Србије); јеромонах Пајсије, игуман манастира Рафуна код Лебана (предани духовник, учесник бројних духовних свечаности на подручју Лебана, Медвеђе и шире).
Одабране стихове из Збирке говорили су: Наташа Пејић, дипломирана глумица Народног позоришта у Лесковцу, Срна Миловановић, ученица четвртог разреда основне школе „Радован Ковачевић“ из Лебана и аутор Милош Перовић. На почетку и на крају програма соло-певачица Јефимија Богдановић, уз пратњу виолине професорке Милице Живковић, извела је песме: Расти, расти, мој зелени боре и Заспо Јанко.
Доносимо већи део излагања др Милоша Луковића
*
Књига коју вечерас представљамо чини прву песничку збирку Милоша Г. Перовића из Медвеђе. Објављена је у оквиру Библитеке „Савремена књижевност“ издавачке куће „Алма“ из Београда, чији је уредник и власник др Ђорђе Оташевић, наш угледни лингвиста. Дизајн корица књиге урадио је реномирани дизајнер професор Марко Луковић. Ова књига имала је свој десетогодишњи пут сазревања и обликовања. Садржи 46 песама, а на крају се налази Белешка о писцу (укупно 151 страна).
Милошево ближе породично порекло везано је за два суседна краја, са живописном природом и специфичним становништвом: један је Горња Јабланица (подручје општине Медвеђа), која представља најлепши српски етнички мозаик, сачињен од досељеника из разних српских крајева; други је веома слично подручје на развођу рекâ Јабланице и Лаба, које познато и под именом Мало Косово. У ове крајеве досељеници су донели традиционалну културу својих претходних завичаја, која је дуго негована у околностима архаичног начина живота и поимања света. То важи и за дијалекте свих тих српских досељеника. Тако је и Милош у средини јаке епске и гусларске традиције, коју су донели досељеници из Црне Горе и других динарских крајева – добио прве песничке импулсе. Уз подуке оца Горана, већ у детињству се приклонио стиховима Његошевог Горског вијенца, којима је био очаран. А касније се предао и филозофско-религиозним порукама Његошеве Луче микрокозма. Тако je Милоша током школoвања, из године у годину, све више привлачила поезија: и епска и лирска. Поред класика, чита и дела модерних песника и писаца, а контуирано и студије наших истакнутих теолога. А средина у којој је поникао – обогаћена такође досељеницима из косовско-метохијских предела и југоисточне Србије – нудила му је и изврсне узоре лирских мотива и тонова у нашој традиционалној култури. И то је имало тежину у буђењу Милошеве песничке склоности. На неки начин то потврђује и избор вечерашњих музичких нумера.
Боравак у Београду за време студија представљао је кључни период за кристалисање Милошевог песничког сензибилитета. Почетак двадесетих година у животу једнога младог човека увек означава време неког трагања, проналажења самога себе. А студирање у великом граду намеће, као што знамо, и посебна младалачка искушења. Требало је снаћи се у свему томе! Милошева реакција била је сасвим оригинална. У раскораку између обавеза и изазова, између нуђеног сладострашћа и умишљене слободе, у борби са сопственим нагонима – Милош се спонтано опточио различитим питањима која су га упућивала на откривање правога смисла човекове егзистенције. Под теретом тих питања, жудео је за достојним одговорима. Проналазио их је све више у песмама, различитог жанра. А онда је и у њему самом снажно затитрала песничка жица, запретена до тада негде у његовом унутрашњем бићу. И тако: „удар нађе искру у камену“ – како то давно рече Онај наш песнички мудрац. Милош Перовић је дефитивно помолио своје песничко лице – само је још требало да околина то коначно и препозна!
Прва Милошева целовито уобличена песма била је она родољубива коју смо вечерас чули у интерпретацији мале и дражесне Срне Миловановић: Ако желиш (Војна академија). Изведена је јавно први пут за време Милошевог војног рока, на Војној академији, где се и сада памти. А као да је наслутила да наступа Милошева песничка лавина. Зато је у овој песничкој збирци и заслужила епитет Првенац који слути.
Током протеклих десетак година наш Песник је дотакао бројне песничке мотиве и реаговао на разноврсне животне провокације. Наслови – сами по себи – дочаравају тематику песама. Навешћемо само неке од њих: Сан једног Ресавца – са јасном асоцијацијом на јуначки подвиг Стевана Синђелића; Стана од Превлаке – „којој се не би могло наћи мане поред Савић Милунке да стане“; Ноћне виле, Вече љубави, Њено село, Девојка без имена, Заљубљен, Сан о љубави, Искрени грех, Заробљени грех, Искушење – све о стварним или прозаичним љубавним искушењима и рефлексијама; Настасја Филиповна – трагичан лик несхваћене жене чистог срца из прозе великога Фјодора Достојевског. Па, онда, као Песма над Песмама: Живот (на шпанском La Vida) илити Песникова Вида – што му дође једно исто! Могао бих набрајати још много наслова – али да не упадам превремено у реч наредним вечерашњим говорницима.
У стиховима Милоша Перовића има много зрелог и узаврелог ритма. Он се само делимично исказује у римама, које нису строго везане. Зато су стихови понекад кратки, рекло би се лагани: као да скакућу по ободу мотива којим се баве. А често знају бити и подужи, промишљено срезани, готово строге форме – сабразно сложености теме којој су посвећени. Неретко изгледа као да долазе из дубине искуства човека који је сав „прошао сито и решето“. А Милош је имао само тридесет три године када је, после десетогодишњег труда, заокружио целу ову збирку. Додуше, то су године исусовске, па се некима од нас – као ово Милошу – дешавају дубока христолика чувства. Какогод, Милош сав тежи Христовом пристаништу, како рече: христаништу!
Натопљен породичним и завичајним искуством, наш Песник у песмама негује и екавски и ијекавски изговор, који су му подједнако блиски. Као што знамо, то су два равноправна израза српскога књижевног језика. Налазимо их и у разним нашим дијалектима, па и на простору Горње Јабланице и суседних крајева. За који ће се од ова два израза Песник конкретно определити – зависи од колорита и амбијента теме којом се бави у песми.
Завршавајући прошле године своју прву песничку збирку, Песник се неминовно осврнуо уназад – на целокупно своје десетогодишње песничко стваралаштво, на садржину свих својих песама. А било их је немало: четрдесет шест! Тако је могао јасно идентификовати четири тематске целине према садржинској сродности својих песама, иако те сродне песме нису настајале сукцесивно, једна за другом, већ у различито време. Те целине можемо мирне душе назвати и циклусима.
С нешто песничке слободе, која свакако припада аутору, песме из ова четири циклуса могу се окарактерисати као песме:
– Јунаштвом занесене;
– Љубављу понесене;
– Над животом наднесене;
– К небесима узнесене.
Тако су означени и главни делови Милошеве песничке збирке.
А откуда онакав наслов збирке: Лепота одрицања? То је сажето разјашњено у Белешци о писцу и у фрагменту на задњој корици књиге. A ја бих додао: одговор се крије и у овом недовољно кристалисаном лику на предњој корици књиге, који нам – попут ужареног метеора – пристиже из бескраја Божанске васељене.
И да закључим: у нашем Песнику кључају силне емоције! То је врéло чисте, непатворене песничке енергије, која ће се несумњиво излити у нове песме и нове збирке. Искрено верујем да нису далеко дани када ће се о Милошу Г. Перовићу говорити као о једној од икона савременога српског песништва.