Prof. dr Dragomir S. Radovanović, književnik: „Sreća“

СРЕЋА. – Ни сам не знајући како човек схвати да се налази на прелепом простору. Око њега непрегледна поља засејана пшеницом која се на сунцу сија као злато. Кукуруз израстао и виши је од њега иако је он висок човек.

Из огромних поља сунцокрета као да сија неко друго сунце. Човек крену путем између њива, уживајући у лепоти и осећајући на лицу топао поветарац. Повремено би застао дивећи се лепоти до тада невиђеној. Све обрађено, све родило. Понегде дубоко у њиви видео је неке људе како обилазе њиве. Били су далеко од њега, а било му је непријатно да им приђе и да са њима мало Поразговара, како би сазнао која је ово земља. Упути се полако путем и после неколико сати хода доспе у неки градић. На улазу у град запази огромну масу људи. Умеша се између њих, са стране су била паркирана кола. Сами крш. Све старија једна од других. Људи из њих беху извадили део робе и положили је на земљу. Други људи су ишли између и цењкајући се куповали ту робу. Било је ту свачега: текстил, електроматеријал, апарати за домаћинство, прибори за јело, воће, поврће, стара одећа, стари делови, цигарете, храна. Људи су нервозно пунили торбе и млитаво одлазили у град. Човек запрепашћен овом сценом пође за њима. Стиже у град, а људи са пијаце су улазили у своја дворишта. Куће су им биле запуштене, улице прљаве и права ђубришта. Понекад прође понеки ауто. Више их је сами крш, али наиђе и по неки нови. Чудо од технике. Човек је осматрао продавнице. Излози су били празни. Уђе у једну од њих. И унутра је било празно. Затеко је само продавца који је седећи на столицу дремао уз тезгу. Како беше гладан сврати у једну кафану. Нигде живе душе. Поједе нешто бајато на брзину и изађе из кафане. Запути се улицама. Среташе људе који су погнуте главе некуд журили. Стиже до центра града и поново запази неку групу како на простртим кутијама нуде неку робу, на тротоарима поређане пластичне флаше. Баш га је интересовало шта је то. Када један колима стаде и сипа течност из те флаше у своја кола схватио је да се ради о бензину. Наиђе на један огроман ред. Стаде у страну и поче да осматра. Људи су се гурали и држали у рукама неке стране паре. Сазнао је да је то банка и да људи улажу девизе јер су камате високе и од њих се може лепо живети. Срете једног човека који се беше натоварио ћебетом, храном, лековима, неким боцама. Не могавши да издржи, него га упита шта му је то и где то носи. У болницу, синко – рече му човек. Син ми је у болници па му носим оно што му је потребно, јер тамо ничег нема. И поче човек на широко да објашњава своју муку. Како је радио толике године, како је сад остао без посла, како мора мора да се бави шверцом да би преживео, како мора да излази на гробље, јер му је жена умрла гледајући шта се са њима дешава, како му је, ето сад, и син у болници, како не зна шта више да ради… Слушајући га човек се занесе од тога и паде на асфалт. Удари главом о тротоар. Тада се трже и схвати да је то био само сан. Иако је осећао бол, закључи како је и то боље него што је видео у сну. Боље је што сам ударио главом о кауч него да сам ово још сањао, помисли. Уосталом то је само ружан сан.