Реч на промоцији књиге Душана Јањића, поводом Тимченкових дана.
ФРАНЦУСКА И СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ (Душан Јањић, Осветлити, објаснити, Књижевноисторијска и упоредна истраживања, Задужбина Николај Тимченко, Лесковац 2022)
- Радосна је и пуна части за мене прилика да могу рећи неколико реченица о делу све приметнијег аутора у видокругу српске књижевности, рећи о аутору – чије проучавање, приклањам се суду Јована Пејчића – „француске књижевности и културе, као и француско-српских литерарних веза, Србија и Француска одавно знају”.
- Моје задовољство је тим веће, што сам свој први литерарни рад „Излет“ у ђачком листу Сусрети, објавио управо захваљујући Д. Јањићу уреднику овог гласила. Одштампани прозни прилог значио ми је више него положена књижевна матура, те да сам, несумњиво, на путу да заслужим лепо име књижевника; као и што Гогољевом роману стоји: „О, како мора да је дивно бити књижевник!” Није фер прећутати ни инструктивни “Предговор” доктора Јањића књизи Одјек речи – о делу Тихомира Петровића.
- Препоручујући књигу Д. Јањића Осветлити, објаснити, истичем исто тако да ми чини част што у њеном импресуму стоји моје име.
- Треба рећи без оклевања, дело које је пред нама оставља утисак очекивања ваљано обављеног посла, као што нам лепо казује Биљана Мичић у одмереном и уравнотеженом поговору, тексту, наиме, који читаоцу не допушта погрешке у претпоставкама или странпутице у закључивању.
- Без измицања речено, Д. Јањић гради дело које представља макар мајушу задужбину српске књижевности.
- Сви знамо шта је књижевност, али је врашки тешко дати њену логичко-дискурзивну формулацију. Стога је сваки покушај њеног одређења једна пренагљена и груба дескрипција.
- Бавећи се науком о књижевности као струком, али и из чисте љубави према језику и љубави према књижевности као инструменту елитне културе, и Д. Јањић се зауставио на по пута, и био принуђен да каже “Не знам”. Говорење о књижевности, заправо је расправа поводом књижевности и све што се сазна о њој само је њена аура, док суштина остаје недодирнута.
- Надам се неће бити неплодно, изнесемо ли толико пута написану и казану истину да је уметност ствар духа и ширитељ мисли и видика. Посреди је најспекулативнија мисаона област, која тежи крајње недостижном и безмерном, која чини људе бољим и људскијим. У старо доба, песништво није било раздвојено од језика религије; имало је у себи нечег божанског, што је све то, драги пријатељи – дозволите тако да кажем – истина као што је Бог на небу, и као што ја видим вас, а ви мене.
- У својој књизи, Д. Јањић је суочен са остварењима која, шире узето, доносе једну метафизичку визију света (а право царство припада метафизици, а не физици), суочен са творевинама које откривају нове видике и спознају самога живота, живота од кога, речено једном ефектном формулацијом, ништа лепше није измишљено. Како шо је рекао песник: „Ма како живели / ништа славније од живота.“
- Опус француских аутора је широка фреска насликана мајсторском кичицом, језиком, дакле, који није резервоар речи, нити је писање тек низање речи.
- Откривамо да је језик уметника Виктора Игоа, Лотреамона, Жака Превера, Иве Андрића, Душана Матића и Васка Попе под знаком иновација, изненађења и креација; да стил није човек него оригиналан човек; стил је, дакле, кад уметник писања каже „со” читалац на језику треба да осето слани укус, те каже ли „челик“, железо велике тврдоће мора бити челичније. Д. Јањић се носи са језиком који казује неизречено и неизрециво, који именује оно што нема имена.
- Сувишно је напоменути, да бављење књижевном науком претпоставља знање, а не ослањање на бистрину; знање које – не рецимо узгред – никад нема краја, нити га може имати. Добро је речено: без обзира колико страница учен човек прочита, никад не сме заборавити да још није доспео ни до прве стране. Оно, пак, које има снагу целовитије визије, захтева горљивост, радиност и једну стрпљивост алхемичара. Стога се истраживач, у потрази за заборављеним и прашином покривених књига и часописа, вере по лествицама универзитетских библиотека, казано професорским жаргоном, приступа с времена на време утврђивању градива.
- Дакако, знање и свеукупно Јањићево предузеће упрегнути су у један идеал: потрага за оним што у литерарном творењу изазива силину мисли и емоција, потрага за енергијом, оном пламптећом материјом коју језик шаље од себе – а, у самој ствари, за лепотом, додао бих, од које се човек скрши гледајући.
- За критичара је грех ако не спази лепоту, него да превиди мане. Тек, то су била руководна начела критичара Д. Јањића.
- При свему томе, иде се џомбастим путем, споро, како би се праг нечитљивости и она волшебна непрозирност текста, по могућству, учинили проходним и изашло на разговетан видик, извесно, текст приближио читаоцу.
- Исто тако, не можемо се одбранити наметљивог питања – како аутор пише?
- Шта можемо рећи за прегаоца који се не оцењује оценом три, оценом четири, оценом пет; научног радника Д. Јањића који је везан неком саприпадношћу са научним радником у најширем опсегу и смислу Н. Тимченком, чију бразду он следи, двоструку бразду, оно враћање плугом када сељак оре. Јањићев, наиме, приступ има све атрибуте лабораторијско-кабинетског метода: рационалност, сталоженост, уравнотеженост, аналитичност, супериорност.
- Свестан околности да се изабранима суди строже, постављају виши захтеви и чешће оспоравају, Д Јањић прилази француским романописцима и Пушкину чињенично и са различитих висинских нивоа. Тимченко је писао да он напросто иде у хајку по чињеницама, нуди „поезију чињеница”.
- Интелектуална дубина, методолошки плурализам и аспекатско сагледавање дела, продукт су великог степена емотивне и контемплативне инвестиције.
- У стварима реконструкције и изналажења конституената „укалкулисаних“ у естетски исход дела, Јањић са много разумевања и суптилности, налази нов модалитет, друкчију перспективу, признаје Н. Тимченко.
- Увек је реч о „поступку” који нуди садржај, информације, стање ствари. Захте ли потреба и – којим случајем, слушалац не помисли да кријем празне карте у руци – ево одломка: „Оцене и размишљања француских критичара о Андрићу не разликују се много од југословенске критике. Нема битно друкчијих осветљења Андрићевог стваралаштва, али има оштроумних опсервација, занимљивих углова гледања. Са објављивањем књига Андрићевих приповедака крајем седамдесетих година, француска мисао о нашем великом писцу добијала је у пуноћи. Тако, Боске у L‘elephant du vizir открива новог Андрића, а и Жак Брос и Лоран Ковач виде аутора Травничке хронике и на Дрини ћуприје у новом светлу” („Андрићево књижевно дело у Француској”).
- На концу, Душан Стошић дочарава критику нашег књижевног теоретичара и компаратисте. Са захвалношћу преузимамо његов цитат: „Јањић чита класичне и модерне критичаре, добија од њих подстрек, али затим изграђује своје судове и закључке, свој аналитичко-синетички метод троструког читања књижевних дела и њиховог одјека у критици.”
- При свему, импонује чистота, нека скромност, уздржљивост, непренагљеност. Јамачно, реторски накит, неодмерена поређења, повишен глас, преобиље гестова, обузетост чежњом за величином и недостижношћу, инкомпатибилни су методологији Д. Јањића.
- Широког светоназора, држећи се начела да се свака грешка може исправити сем огрешења о савест, аутор Јањић приступа уметнику и делу објективно, а не у улози тужиоца или адвоката.
- Уз дозволу слушаоца, имао бих у загради једну ледену напомену из пера Н. Тимченка: „честит човек никад не може бити срећан, ни постићи прагматичне циљеве”.
- Уистину, без познавања личности није могуће упознати дело. Имам, наиме, у виду контекст као физичко окружење у којем између аутора и његове творевине стоји нека органска веза слична оној између дрвета и плода.
- Можемо узети за чињеницу да су завичај и аутор Јањић једно другом окренути, један се у другом пресликавају. Као и Тимченку, коме је у књизи посвећен круг занимљивих тема, завичај је лична карта. Узмимо монографију Француски клуб у Лесковцу, уређивање двојезичног часописа Алијанса, у коме је показано интересовање за стваралаштво лесковачких писаца, за лингвистичка питања, за филм и културни живот ове средине. Уреднички посао је, рекло се, давање крви другоме, мучеништво без награде.
- Природно, завичај, његов факултетски образован део, препознао је сређено знање, културу и племићко држање свог суграђанина, препознао укупан опус који је ушао у хоризонт очекивања српске културне јавности. Колико год дигресивно, акцентујемо: маловарошка, ниска средина, са својим лагодним навикама и провинцијским дремежом, лако закопа таленат.
- У књижевности, као у сваком људском делу, суочени смо са несавршенством, са изневереним очекивањима. Стваралачко дело, уоште узев, неуједначено је; не постоје високе планине без дубоких понора. Упркос сентенци „Никад не користи рђав пример” – не могу отћутати да наш аутор не мора рећи „Не уживајте у мојој незгоди – боље ми помогните.”
- Начелно, нико није приморан да постане песник или научник, тако да нико нема разлога за жаљење што није успео у својој уметности или науци. Нажалост, посвуда су творења безначајних крухобораца, писаца и устаоца вокабулара затвореног у себе, ниског стила, фраза истрошених од пречесте (зло)употребе. Не без бојазности од неумесног поређења, налазимо дрљотиње и таванску старудију, а који чине књигу мртвим еспапом.
- Треба пажљиво држати на оку језик.
- Шта можемо рећи о језику аутору чије дело разматрамо?
- Приступ дискурзиван, у логици појмова, налагао је речи најтешње везане смислом и значењем, које имају функцију тачног опредељења мисли и појма, али и експресивно-стилску функцију.
- Ђак француске школе, Д. Јањић се клонио навалентне форме, патетике и сликовитости, а који се, у стварима науке и филозофије, квалификују као израз беде духа. Ствара прегледно, језгровито, синтетизовано, неузбудљиво, у уџбеничкој форми; нема потраге за формом.
- Ипак бих се одважио на претпоставку: где-где реченицу прати латентни траг стилистичке функције, оне која постаје непосредно саставни део самог научног проседеа.
- И на примеру Јањићевог укупног опуса, учини се читаоцу, кад се тиче медија, граница између науке и уметности није устаљена; те је оштрије рећи алегоријски него непосредним речима, те речи изговорене са страшћу садрже живу истину, већу него рационалне мисли. – „Поезија је циљ сваког језика”, пише И. Секулић.
- На крају смо. Не бих желео да преморим стрпљење слушалаца. Наиме, разгрне ли се све и добро сагледа, долазимо до сазнања да дело Д. Јањића, заузима ујамчено место у нашој књижевној и културној јавности. У то нема никакве сумње онај који је од овде најављен као Тихомир ПЕТРОВИЋ
