Saša Z. Stanković: „Beograd za početnike“ po receptu Vlasotinčana

VLASOTINCE –  Saša Z. Stanković, profesor Gimnazije „Stevan Jakovljević“ u Vlasotincu, autor nekoliko izuzetno zapaženih knjiga, posebno je poznat široj javnosti po delo o Vladi Iliću, rođenom Vlastinčaninu, prvom modernom gradonačelniku Beograda. Dobitnik je najvišeg priznanja Vlasotinca, Oktobarske nagrade. Bio je gost mnogih TV emisija i o njemu su objavljeni prilozi u štampi i brojnim portalima. Rad profesora Stankovića opširno je predstavljen u studiji D. Kocića „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ (Leskovac 2016).
Za GLASNIK – Medija centar 016 profesor Saša Z. Stanković napisao je prilog „Beograd za početnike po receptu Vlasotinčana“ koji u celosti objavljujemo.

SAŠA Z. STANKOVIĆ: “BEOGRAD ZA POČETNIKE” PO RECEPTU VLASOTINČANA”

„Beograd za početnike“ je serijal o istoriji prestonice i prva televizijska emisija u Srbiji, koja je ušla u prosvetni sistem i već četiri godine gostuje po beogradskim školama, ali i muzejima širom Srbije. Kao pisac knjige o Vladi Iliću prihvatio sam poziv Smiljane Popov, autorke emisije, da snimimo dve epizode o prvom modernom gradonačelniku Beograda, koje će se emitovati narednih sedmica na RTV Studio B.

Prva lokacija bila je OŠ „Jovan Cvijić“ na Staroj Karburmi, koju je svojevremeno podigao Vlada Ilić za potrebe dece svojih radnika. To je najstarija škola na Karburmi osnovana još 1923. godine u okviru Ilićeve štofare. Škola je na otvaranju imala 28 učenika, sredinom 60-ih godina preko 1000, a danas samo 260 osnovaca. Direktorka Valentina Panđaitan objašnjava da su u međuvremenu izgrađene još četiri škole, a broj dece se konstantno smanjuje, jer ovaj kraj nije atraktivan za naseljevanje.
„O životu Stare Karaburme, pa i samog Vlade Ilića, malo se zna, jer potomci predratnih stanovnika žive uglanom van ove zemlje. To što je ostalo starosedelaca, uglavnom su staračka domaćinstva, čija su deca odavno završila ovu školu“, objasnila je direktorka.
U školi radi učteljica Ivana Davnić, čiji je deda došao iz Vlasotinca kao krojač izgradivši kuću u neposrednoj blizini škole. Tih tridesetih godina radila je Ilićeva štofara punom parom sa 1000 radnika, a u blizini izgrađen je Pančevački most (tada Most kralja Petra II), što je podstaklo razvoj celog kraja.
Potom smo otišli u Ulicu Vlade Ilića kojoj je vraćen predratni naziv 2004. godine. U ulici smo pitali 10-ak žitelja šta znaju o Vladi Iliću. Većina njih je reklo da ne znaju o kome je reč, a samo je dvoje odgovorilo da je borac, odnosno arheolog. Tako smo se i sami uverili u istinitost reči pomenute direktorke i učteljice.
Sledeća lokacije je bila bivša Ilićeva štofara, koja je danas poznata kao Beogradski vunarski kombinat. Taj ogroman industrijski kompleks sa 41 objektom danas izgleda sablasno. Većina zgrada je napušteno, tek u ponekoj od njih uselile su se manje privatne firme. Pošto nam nisu dovolili snimanje u fabričkom krugu, uradili smo to ispred kapije, gde je smeštena deponija na kojoj su preturala romska deca. Meni deluje neverovatno da je tu nekad bila najveća štofara na Balkanu, čiji su proizvodi dobijali evropske nagrade za kvalitet.
Snimanje smo završili ispred vile Vlade Ilića u Venizelosvoj ulici, u kojoj je nekad bilo sedište Jugoslovenske levice pokojne Mirjane Marković. Bivši funkcioner partije prodao je objekat sadašnjoj vlasnici, koja je tu smestila hotel za „venčanja iz snova“. Snimanje enterijera se posebno plaća, a ko nema novca, može to videti u spotu za duet Ace Lukasa i Milice Pavlović. Šta bi na to rekao Vlada Ilić, možemo samo da nagađamo.

Večernji sati su bili rezervinsani za tribinu o Vladi Iliću na Banovom brdu u Galeriji 73, kojom uspešno rukovodi Mirela Pudar.
Skoro dva sata trajalo je druženje sa ljubiteljima prošlosti Beograda. Smiljna Popov je vodila program, a ja sam se trudio da odgovorim na svako pitanje njen i publike. Dug aplauz prisutnih delovao je kao osveženje na kraju jednog napornog dana. Posebno mi je bio zanimljiv jedan gospodin, čiji se pradeda početkom 20. veka doselio iz Vlasotinca u prestonicu. On je rekao da nikad nije bio u zavičaju predaka, ali će posle priče o Iliću to učiniti. Bilo je predstavnika Udruženja Vlasotinčana u Beogradu u čije ime se obratio Slobodan Ćukalović. Nekoliko gospođa rodom iz Leskovca i Pirota imale su potrebu da mi zahvale što sam im otkrio nepoznate veze između Beograda i juga Srbije. U tome i jeste suština ovog mog delovanja da se uspostave pokidane veze između ljudi i epoha.