Sava Dimitrijević: Ja neću sada da gladujem!
Jer ja sam odavno gladan – mirnog i dostojanstvenog života!
Gladan prijateljskih, drugarskih razgovora. Gladan onog vremena kada NISMO išli u dve, tri i ne znam više koliko još kolona, kao sada što idemo i u mimohodu pljujemo i psujemo jedni druge, brojimo koliko nas ima s ove, a koliko s ove strane, da će onih koji nisu u koloni izgubiti posao ili ga neće dobiti, pogrdno se nazivamo, jedni drugima, vičemo da smo lopovi, fašisti, sendvičari i sve to zarad VOĐE, zarad LIDERA, zarad onih koji nas uveravaju da su SVEMOĆNI i da bismo PROPALI ako im ne aplaudiramo i skandiramo njihova imena! I zarad kojih se – delimo!
I ko su, zapravo, ONI zbog kojih se – delimo! I kojih će se, kada jednom odu – još poneko sećati!
I tako upadamo u – dubiozu! Po nekima – doživljavamo neviđeni i neslućeni rast – na svim nivoima! Rastemo! Po drugima – padamo i propadamo sve dublje – po svim pitanjima. Dakle – propadamo! I jedni i drugi koji pričamo smo – isti! Mi. To mi, koji smo isti – to pričamo! A- različito! Kako je to moguće. I ko nas to sluđuje da – ISTO ne vidimo – ISTO. Ili – želimo da ono što jeste bude i nama i vama – isto! I kome to odgovara da to – ne bude isto!
I baš zato što ISTO nije – JEDNAKO ISTO ukazuje da i RASTEMO i PROPADAMO – zajedno i isto. I to je ono zbog čega ulicama idu dve kolone. I da baš zato ne možemo dublje da propadnemo od ovoga sada. A možda i možemo – ako se iskobeljamo iz lavirinta mržnje, suprotstavljanja, lažnih padanja u nesvest i brojanja ko je za koga VIŠE, a ko za koga MANjE!
U nekim tamo godinama kada se nismo razlikovali po kolonama i vođama – dosta smo gladovali zato što nije ni imalo dovoljno hrane. I rekao bih da smo tu nemaštinu i to gladovanje delili na ravne dolove i ne uz roptanje već uz pesmu i iskrenu nadu da će nam biti bolje. I iskreno – bilo je bolje!
I kada sada čujemo da neko hoće da gladuje opravdano pomislimo da to neko radi – iz obesti! Da mu je dosadilo da jede pa oće – malo da gladuje, da ne jede, da vidi kako i to izgleda – kad neće da jede! A nije da nema. Ima! Čak i na pretek. Ali, eto, želi da gladuje i o tome putem štampe, TV, radija i interneta obaveštava javnost, odnosno narod da želi da gladuje i hoće da mu narod poveruje da to želi da uradi.
Narod zna da on ne samo da ima šta da jede, već da ima čime da plati čak i ono što oni koji imaju lični dohodak od 230 evra to neće moći nikad.
Oni koji nam prete da će da – gladuju! – time nam šalju poruku da će tako SKONČATI ako ne prihvatimo ONO ŠTO ONI ŽELE, iako mi NE ŽELIMO TO ŠTO ONI HOĆE i zbog čega su oni i odlučili da gladuju! Ali, oni pri tome ne misle toliko na nas već na sebe. Oni ne pozivaju nas da i mi gladujemo već da se solidarišemo sa onim zbog čega VIŠE NEĆE DA JEDU!
Pa, ko nam to preti da će da gladuje i zbog čega? Ne sećam se da je to uradio neki radnik. Neko ko nema stan! Neko ko ne može, a toliko želi da dobije posao. Neko ko zbog toga što nema posla ni stan, ne može da se oženi ili da se uda, dakle da zasnuje porodicu i izrodi decu. Pa ako to nisu oni – ko nam onda to preti da će da gladuje! I ko im uopšte i brani da to učine?! Ako to čine zbog viška kilograma – ko im i brani da gladuju i koga i briga što će oni gladovati ako misle da će se tako – osloboditi viška kilograma! Osim ako to ne čine iz straha da će izgubiti nešto što nije višak kilograma, već strah da će ostati u manjku – VLASTI!
Naravno, da bih nekoga upozorio da se ne slažem s njim, odnosno s onim što radi – ne moram sebe da izlažem gladovanju.
To su igrice u koje više ni deca ne veruju! A ni ovo vreme, nije ono vreme kada smo bili solidarni i u gladovanju i igrali igre kao što je –Eci peci pec…
Ali, neodoljivo liči na onu omiljenu igru – PROLAZITE, PROLAZITE!
Sava Dimitrijvić
Napomena: Prilog objavljen na sajtu JUGpress-a. Ovde lektorisan i pridodat uvodnik!
