Кратка прича за лаку ноћ
Седамдесетих година минулога столећа један човек из јужне Србије, просветни радник, крене колима, са породицом на Јадранско море. По несрећи, у некој босанској забити покваре му се кола, а ноћ се приближава. Насред пута, беспомоћни, не знају шта ће са собом. Жена почиње да псује неспособног мужа, што није купио боља кола, деца ударе у кукњаву, а он веселник чупа косу. Не вреди, не помаже ништа од тога.
Наилази човек својим колима, стаје и пита треба ли им помоћ. Иако већ зашло, сунце их је огрејало. Објасне придошлом каква је невоља у питању.
-Ништа зато, не брините, саћемо, болан, очас посла.
Вади из кола сајлу за вучу, везује оног баксуза од аута, који је баш сада нашао да се поквари, за свој ауто, и довезе их до првог насеља. Ту им нађе аутомеханичара. Иако је ноћ већ одавно пала, мајстор прионе на посао и поправи баксуза. Проба, све је у реду. Преде макина ка’ нова. Док је радио на поправци, мајстор се распита, одакле су, ко су и куда путују. Кад му рекоше да долазе из јужне Србије, тачније Лесковца, поскочи од радости.
-Вала сам ти болан ја био војник у томе граду. Лијеп град, нема шта, а ни ђевојке му нису лоше. Кад му рекоше да су просветни радници, посла дијете да доведе директора месне школе и упозна колеге.
По обављеном послу мајстор је одбио да наплати поправку. Нису помагала преклињања и молбе захвалног брачног пара.
-Јок, јок болан, севап је наћи се човјеку у невољи. Остави паре на страну, требаће ти за одмор. На мору је вала све скупо.
Дошао је и директор месне школе. Упознао је колеге и обрадовао им се као рођенима.
Иако је ноћ увелико освојила, јужносрбијанци би да крену даље, према мору,
– Не долази у обзир, никако! Ђе ћеш по ноћи возит ђецу, колега? Пут је то, никад се не зна ко ти долази у сусрет. Него ћете ви лијепо коначит код мене, драге колеге, па ујутру кад сване, кренућете, сербез, даље
И би тако. У јутро, чекао их је домаћински доручак, кафа и све што иде уз то, како бива у домаћинској кући, према драгим гостима.
На растанку измењаше адресе. Домаћин је био Есад, село чисто муслиманско, гост је био Божидар, Србин из Лесковца.
Изљубише се као браћа и растадоше. Свако оде својим путем, за својим послом.
Већ тридесет година питам се куда све ово нестаде и због чега?
Можда ви знате, драги пријатељи, са фејсбука, али и они који не користе сокоћело звано компјутер. Уз то, верујем да вас има много који сте паметнији од мене.
Лаку ноћ.
