ЛЕСКОВАЦ – Као добра већина придошлих са околнијех брда и планина, голаћа и пролетера, што негда бејаше на цени, живим у станбеној згради на периферији града. Пролазе дани а људи су све даљи једни од других. Улазе у стан, окрену кључ у браву, шкљоц, и ту су, у свом царству-кавезу, од неколико десетина квадрата. Најчешће намргођени, нервозни и бесни на све око себе, прођемо једни поред других, као поред турског гробља. Не примећујемо једни друге. Ако се и приметимо, не хајемо. Нисмо потребни једни другима. А, кажу да је комшија најближи род. „Кад се ујутру пробудиш најпре погледаш у комшију, па у Сунце.“ Где се затури та мудрост, ко ће га…