U našoj zemlji u proteklih godinu, godinu i po dana, dogodile su se stravične tragedije. Najzvučnije, najstrašnije i najjezivije zbile su se u maju prošle godine i njih se ne treba posebno prisećati. Međutim, nažalost, masakri u Ribnikaru i Duboni nisu ostali izolovani slučajevi, već su samo pokrenuli lanac drugih tragedija, do tada nama potpuno nezamislivih. Kasno proleće 2023. godine dalo je utisak da nešto u našem društvu, nešto u našem sistemu dobrano ne funkcioniše.
Stravične slike iz Novog Sada su samo potvrdile osećaj opšte nesigurnosti u čitavom narodu. Uzrocima te nesigurnosti će se baviti mnogo pametniji i pozvaniji ljudi od autora ovog teksta, ali posledice svi jasno vidimo.
Tragedije poput ove sa železničke stanice su jako privlačne za mase. Ono što je privlačno masama, privlačno je i novinarima. Današnjim medijima, medijima internet društva, potrebna je senzacija, a senzacija najbolje dolazi iz velikih tragedija. Broj klikova se povećava što je naslov zvučniji i jeziviji.
Možemo slobodno konstatovati da je uloga novinara kroz svoju istoriju prešla dug put. Na nesreću, taj put je poprilično degradirajuć. Od prvih glasnika, individua cenjenih u društvu, spone između visokog sveta i „običnih“ ljudi, došli smo do toga da se novinari danas najtačnije mogu uporediti sa lešinarima. Pojedini ipak sa gavranima, jer jedni dolaze na mesto masakra da se „naslade“ leševima, a jedni svojim radom konstantno najavljuju i prizivaju loše stvari. Ono što se mora priznati „novoj generaciji“ novinara, jeste mogućnost da prime veliki broj informacija, te da iste poput papagaja izdeklamuju.
Dakle, novinari su postali mešavina papagaja i lešinara sa poluračunarskim mozgom.
Ipak, nismo ovde da pričamo o novinarima, ali ni o brojkama ili opisima horora iz Novog Sada. Pokušaćemo samo da odgovorimo na pitanja, kako smo došli do ovih silnih tragedija i da li smo išta iz njih uspeli da naučimo?
SVET BEZ BOGA
Francuski filozof iz 18. veka Volter, izgovorio je čuvenu misao: „Da boga nema, trebalo bi ga izmisliti“. Volter je kao ubeđeni i dokazani ateista, kao čovek čija su dela imala veliki uticaj na Francusku revoluciju, boga u ovm kontekstu posmatrao iz perspektive potrebe čoveka za redom, moralnošću, pa na kraju i verom.
Gotovo dva i po veka posle Volterove smrti, ono što nazivamo Kolektivnim Zapadom, odlučio je da boga ne treba ni izmišljati, te da je postojanje boga samo prepreka ka konačnoj slobodi, ka životu bez stega (mislioci su nekada to nazivali anarhijom). Kao rezultat imamo sve veći broj mladih ljudi u svetu, a naročito na Zapadu, koji smatra život besmislenim.
Jedno istraživanje iz 2019. godine rađeno od strane Fredija Sajersa, britanskog publiciste, pokazalo je da čak pedeset i dva posto petnaestogodišnjaka u Ujedinjenom Kraljevstvu smatra život besmislenim. Za divno čudo, procenat ateista u toj zemlji je gotovo identičan.
U školama širom SAD-a deca se uče slušanju svojih trenutnih emocija, svojih impulsa. Proizvod toga jeste da se deca u SAD-u danas osećaju kao mačke, sutra kao kaktusi, a prekosutra ko zna, možda kao ubice?
Jasno je iz svega da je „ubistvom boga“ stvoren jedan satanistički sistem. Cilj tog sistema jeste totalna apatija, blud i manjak smisla, kao i nepotrebnost upotrebe zdravog razuma. U takvom duštvu jedini motiv je doći do novca, kako bi se došlo do što lagodnijeg života, a način na koji će se do njega doći je u potpunosti nebitan.
Kako se u svemu tome kotira Srbija?
Na prvi pogled Srbija jeste apsolutno hrišćanska zemlja. 81,1 posto građana ove zemlje izjašnjavaju se kao pravoslavni hrišćani, prema poslednjem popisu. Ipak, kao i obično, statistika ne pokazuje ništa bitno i ona nikada ne prodire u suštinu. Kada bi na popisu postojalo pitanje, otprilike formulisano ovako: „Da li ste u protekloj godini više od dva puta bili na Liturgiji’“, verujem da bi se procenat smanjio desetostruko.
Stoga, izvlači se zaključak da u Srbiji vlada jedno folklorno hrišanstvo, a ono može biti mnogo opasnije od ateizma ili agnosticizma. Ateistička država je svakako osuđena na propast pre ili kasnije, ali sa jednom malom oslobađajućom klauzulom. U takvoj državi, u takvom društvu, u jednom trenutku se može roditi svest o propasti, te spoznaja korena te propasti. U društvu folklornog hrišćanstva to nije moguće. Društvo folklornog hrišćanstva izjednačava pravu, izvornu veru, sa njenim oblicima koji se praktikuju danas.
Prosečan Srbin (ili građanin Srbije – Srbin je titula i stanje svesti) će doći na slavu, prekrstiće se pred žitom i ikonom, popiće deset piva, pojesti pola kile pečenja, zapevaće Veseli se srpski rode i misliće – to je hrišćanstvo.
Prosečan Srbin će otići na sečenje Badnjaka uoči Božića, uneće u sebe litar rakije, poješće malo šarana, malo soma, malo ajvara i pasulja, zapevaće Božić je od Baje Malog Knindže i misliće – to je hrišćanstvo.
Prosečan Srbin će postiti Veliki petak, jer ga je verovatno baba naterala na to sa pričom da se valja, i jedva će čekati da otkuca ponoć jer ga post fizički i psihički ubija. Onda će izaći sutradan u kafanu ili diskoteku da dočeka Vaskrs kako dolikuje, i misliće – to je hrišćanstvo.
E, zato što prosečan Srbin misli da je sve to hrišćanstvo, baš zato dozvoljava i nemo posmatra izvrgavanje ruglu sopstvene vere. Nemo posmatra da neko sebe proglašava svecem, da neko sebi gradi hram i da hoda po vodi izigravajući Isusa Hrista lično. I ne, to nije neki izolovani ludak kome ne treba davati pažnju, to je naša elita, to je primer uspešnog i sposobnog čoveka u Srbiji.
Usud folklornog hrišćanstva je nespoznaja svoje sopstvene propasti.
Kada jedno takvo stanje duha vlada u narodu, zar je čudo što nam se sve ovo dešava? I sami smo postali oni Englezi bez smisla života, bez trunke empatije za stradale i porodice stradalih. I sami smo odavno izgubili svoj put i davno smo napustili Boga, a to sebi već godinama, već decenijama ne priznajemo.
NESREĆA U DOBA DRUŠTVENIH MREŽA
Na samom početku teksta uporedili smo novinare sa lešinarima. Upravo zbog tog pomenutog lešinarenja autor ovih redova nije želeo da se na bilo koji način oglašava povodom tragedije u Srpskoj Atini. Ipak, aktivnost ljudi na društvenim mrežama prinudila je jednu ovakvu vrstu komentara.
Svi vrlo dobro znamo da društvene mreže mogu jako negativno da utiču na svest i zdravlje mladih ljudi. Međutim, kao i sve na ovom svetu, i društvene mreže imaju svojih pozitivnih strana. Osim mogućnosti oglašavanja i brzog pristupa kvalitetnom sadržaju (ukoliko kvalitetan sadržaj biramo), društvene mreže su prava riznica, prava galerija pojedinačnih svesti ljudi, ali i jedne kolektivne svesti grupe ljudi, u ovom slučaju mladih u Srbiji.
Inicijalna kapisla za pisanje komentara bila je jedna naškrabana, patetična pesmica koja je kao lajtmotiv imala novosadsku tragediju. Nju su mahom objavljivale pripadnice lepšeg pola. Pripadnici jačeg pola masovno su objavljivali sliku sa porukom „Kada je dosta?“
Objave su u 99 posto slučajeva bile identične i tu dolazimo do glavnog problema – trenda. Kod nas mladih u ovoj zemlji, sve je postalo trend. Ako neko ko je u tom momentu „kul“ ili „in“ nosi sivu majicu, moramo svi da nosimo sivu majicu. Ako neko takav koristi ajfon 15, moramo svi da imamo ajfon 15. Ako neko takav objavi sliku tragičnog mesta sa tugaljivom muzikom u pozadini, pratićemo ga!
U našem društvu nije samo religija jedna maska i fasada, to su postale i tragedije. Kao da svi jedva čekamo neki događaj, pa makar on bio i najfatalniji moguć. Postali smo zavisnici od događanja, zavisnici od želje da nešto objavimo, da nekoga pohvalimo i ono najčešće, da nekoga osudimo.
Da tragedije zapravo više nikoga ne pogađaju, pokazuju sledeće objave istih onih koji su sa toliko patnje uputili podršku porodicama stradalih. Sat, dva ili pet posle nesreće, imamo objave iz izlazaka, objave iz kafića, objave o košarkaškim utakmicama. Doslovno se primenjuju reči iz Sinanove pesme Život da stane ne sme. Za srpsku mladež nema stajanja. Jedina istinska tragedija u ovom vikednu za nju, jesu zatvorene diskoteke.
Poptpuna amerikanizacija se pokazala u još jednom banalnom primeru. To su famozne mirišljave sveće na mestu nesreće. Medvedeći, ruže i pisma stvore se u sekundi na mestu tragedije i sve izgleda kao u filmovima kada Brus Vilis ili Silvester Stalone ne uspeju da spasu dečaka iz terorističkog napada, pa se brižne komšije okupe da odaju poslednji pozdrav malom junaku. Fale samo svetleći baloni za potpunu holivudsku sliku.
Sve je senzacija, sve je teatar, od objava na društvenim mrežama, preko obraćanja političara, do sveća i medvedića. Nema tuge, nema saosećanja, nema dostojanstva.
UVEK ISTO PITANJE – KO JE KRIV?
U ovom zaključnom delu, vredi pomenuti konstataciju iz naslova da nas tragedija ničemu nije naučila. Odmah smo imali izjave vlasti koje su bile svojevrsno „pranje“ od odgovornosti. S druge strane čini se da opozicija, ako je uopšte ima, jedva čeka neku nesreću za skupljanje poenčića kod svojih glasača. Prvi prebacuju odgovornost na druge, drugi je vraćaju na prve i tako do besvesti u krug.
Naravno da najveću odgovornost mora da snosi gradska i pokrajinska vlast, zajedno sa resornim ministarstvom. Da postoje čast i poštenje u ovom društvu, videli bi najmanje tri ostavke do sada. Ali svi oni znaju, bili vlast ili opozicija u ovom trenutku, da će se sve ovo zaboraviti za dan, dva ili sedam i da je odgovornost odavno izgubljen pojam u našem rečniku.
Bilo kako bilo, iako najveću odgovornost snose, ipak najveću krivicu ne snose ni ministar, niti predsednica vlade AP Vojvodine, niti gradonačelnik Novoga Sada. Najveći krivci za ovu tragediju smo mi sami. Svi pojedinačno, svi redom. Pitaćemo: „Kako ja mogu da budem kriv za pad nadstrešnice?“
Krivi smo, poštovani čitaoci, zbog nečinjenja, zbog ćutanja i nemara. Krivi smo redom što čuvamo svoja mesta, svoje plate i svoj status. Krivi smo što smo dopustili da zaboravimo da volimo i da se istinski potresemo zbog nesreće svog naroda. Među nama odavno nema više niti jednog Šantića koga bole sve rane njegovog roda. To je naša krivica.
Bez obzira na sve, bez obzira na ovaj tekst i na hiljadu upozorenja i drugih tekstova, ni posle ove tragedije se ništa neće promeniti.
Manjak samokritike u društvu fantastično i egzaktno primećuje Herman Hese. Njegov čuveni junak Hari Haler u razgovoru sa Herminom zapaža sledeće:
„Nekoliko puta sam izneo svoje mišljenje da svaki narod, pa čak i svaki pojedinac, umesto da se uljuljkuje lažnim političkim preispitivanjima krivice, mora da ispita koliko je sam kriv, zbog svojih grešaka, omaški i loših navika, za izazivanje rata i svih ostalih nesreća u svetu, zato što je to jedini način da se, ako je uopšte moguće, izbegne naredni rat. Oni mi to ne opraštaju zato što su oni, naravno, nedužni.
Kajzer, generali, veliki industrijalci, političari i novinari, niko od njih nema šta sebi da prebaci, niko od njih nije ni za šta kriv! Moglo bi da se pomisli da je na ovom svetu sve divno i krasno, iako, eto, pod zemljom leže desetine miliona ubijenih ljudi.
I znaš, Hermina, iako ovakvi pogrdni članci više ne mogu da me naljute, ponekad me ipak rastuže. Dve trećine mojih zemljaka svakog jutra i svake večeri čita ovakve novinske tekstove, pisane ovakvim tonom i svakog dana ih ti listovi obraduju, opominju ili huškaju i zboh njih oni postaju nezadovoljni i zli, a cilj i svrha svega toga je ponovo rat, neki budući rat, koji će verovatno da bude još monstruozniji od ovog.
Sve je to poptuno jasno i prosto i razumljivo svakom čoveku i svako bi mogao da dođe do ovog zaključka kad bi samo malo razmislio. Ali, niko to ne želi, niko ne želi da se izbegne novi rat, niko ne želi da sebe i svoju decu poštedi klanice u kojoj stradaju milioni. Razmisliti samo jedan tren, utonuti u sebe i zapitati se koliko si lično učestvovao u neredu i pakostima ovog sveta, koliki je u tome udeo svakog pojedinca, e, vidiš, to niko neće!“
Kako Hese kaže, nismo u stanju da preispitamo sebe i da shvatimo naš udeo u tragedijama. Nismo spremni da prihvatimo svoj deo krivice, a on se iz tragedije u tragediju uvećava.
Gresima, krivicom i njihovim posledicama se najviše bavio Dante i baš je on govorio o neutralnosti na ovaj način: „Najvrelija mesta u paklu rezervisana su za one koji u vreme velikih moralnih kriza čuvaju svoju neutralnost.“ Moralna kriza Srbije i Srba traje barem dvadeset i pet godina, ako ne i duže. Isto toliko traje naše ćutanje i neutralnost. Zamislite onda koliko se greha namnožilo među nama tako neutralnima. Greh se spira jedino vrlinom, a vrlina se stiče jedino molitvnom. Stoga, od izvora su nam ostala samo dva putića: ili ćemo se vratiti Bogu i prestati da budemo „neutralni“ ili nas jednostavno više neće biti. Pažljivo birajmo kojim ćemo putem krenuti, jer čini se da u ovom slučaju popravnog neće biti!
