Популарни савремени дечји писац Мошо Одаловић је рођен 1947. године у Старом Грацком поред Ситнице, недалеко од Липљана на Косову. Стасао је у патријархалној породици, у скромним животним условима, поред четири сестре и четири брата.
Био је осмо дете, а у народу постоји веровање да је осморођенче срећа за родитеље и напредак целе породице.
Његову пажњу често је привлачила тајновита Голеш планина, устремљена у небо изнад зажуборене Ситнице, заогрнута прозирним плаветнилом које су понекад прекривали кишоносни облаци и секле муње. Мајку је једном замолио да му објасни шта скривају удолине и врхови планине која се огледа у реци Ситници, а она му једноставно објаснила да тамо нема ништа више него што се оком из даљине може видети.
Син јој није сасвим поверовао и маштарећи је замишљао да се у поштумљеним планинским пределима крију прави зверињаци. Од тога га је обузимала језа и бежао је од помисли да се запути у планинске врлети да их изблиза осмотри и претражи. Радије је трчао за разнобојним лептирима, плашто разне птице покушавајући да их улови и припитоми.
У разговору са оцем је дознао да дубине Ситинце скривају окамењене кости турских освајача који су изгинули у боју на Косову, да су оне опасне ако озледе неког купача јер рана дуго не зарасте.
Још по нешто о Моши..
Четвороразредну основну школу Мошо је завршио у родном селу, а осмогодишњу у Липљану. Из српског језика и слободних литерарних састава добијао је одличне оцене.
Постао је члан школске литерарне секције о којој је свесрдно бринула наставница Даница Ђокић и одмах полетно обећао да ће на писати, ништа мање него роман за младе и старије читаоце.
Давнашње обећање још није испунио очекује се да ће га ипак остварити. Бројне доживљаје и згодице преточио је у песме за лепу и желео да их објављује.
У време похађања шестог разреда осмогодишње школе одабрао је њему најдражу песму из исобјављене збирчице и послао је приштниском „Јединству за децу“.
Био је пријатно изненађен видевши да му је песма одштампана и његово име потписано крупним словима. О том догађају Мошо усхићено каже: „Те радости, тих небеса! Објавио сам великим словима своје име и обзнанио свима да постојим!“
До завршетка школе…
До завршетка осмогодишње школе објавио је десетак песама за најмлађе, неколико причица, ребуса и плетеница. Учествовао је на дечјем књижевном конкурсу часописа „Змај“, каже поносно, добио једну од награда и диплому коју су потписали Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Бранко Ћопић, Александар Вучо и Григор Витез.
У родном месту није нанлазио, изузимајући неколико школских другара, на разумевање за стварање стихова, римовање и стицање песничке славе.
Можда је то, донекле, неповољно утицало на младог песника и гимназијалца, као и некритички одабрана лектира у средње школским читаикама.
Милорад ГОНЧИН – РЕДАKЦИЈА ЗМАЈА
