Стојим данас поред мог бунара у дворишту, па некако као да са њим разговарам, као да је живо биће.И он ми прича:
,,Мене је саградио твој чукундеда Јован 1905.године.Твоји преци су сви пили воду од мене.И не само твоји преци.Упамтио сам добро 1.светски рат када су из мене воду пили Аустроугари и Бугари, а и наши Србски војници.Памтим плач твоје прабабе Јелене кад су јој на капији војници јавили да јој је муж, а твој прадеда Александар погинуо у Свилајнцу од Аустроугара 1915.године.Деда ти се тада још није ни родио, него 1916.године.Александров син Димитрије.Памтим добро и 2.светски рат, када су из мене пили воду Немци, Бугари, четници и партизани.Памтим добро плач твоје бабе Савке када су јој партизани јавили да јој је муж, а твој деда Димитрије погинуо на Косову од Шиптара.Памтим свадбу твојих родитеља Дивне и Јована.Памтим и дан кад си ти рођен, када је твој отац хладио пиво у мени.Памтим и твоје детињство, и твој одлазак и долазак из рата.Памтим и садашње време.Више од мене воду не узимате.Користите градску воду.Не замерам вам, сигурнија је можда од моје воде.И тако, мој власниче Зоране, када бих могао све да ти филмски прикажем сву твоју прошлост и твојих предака.Да ти знаш како су они тада живели и колико је ту муке, а и лепих тренутака проживљено.Иди сад у кућу, време је хладно, немој да се прехладиш.“
И тако ја данас као да разговарах са бунаром.А имао би сигурно још много тога да ми испричa.
