Школе у Србији не бележе значајно повећање стопе вршњачког насиља од 2009. године, када је први пут изашао протокол о заштити ученика од насиља, али је оно последњих година бруталније него раније, изјавила је психолог у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ у Нишу Бранислава Красић.
Она је на скупу „Брига о деци као заједничка одговорност“ у нишкој Градској кући оценила да је повећана свест о насиљу и да се оно данас мање прикрива.
„Постоји већи број пријава у односу на 2009. године, али није повећана стопа насиља већ свест о насиљу које се мање прикрива а са друге стране чешће су пријаве које заправо и не спадају у насиље већ у класичне развојне вршњачке конфликте међу децом“, изјавила је Красић на скупу организованом поводом 25. фебруара, Међународног дана борбе против вршњачког насиља. По њеним речима, школски систем у Србији је у једном тренутку био „пребукиран“ пријавама насиља иако у већини случајева пријаве нису подносила деца која су заиста била жртве насиља.
„Углавном се пријављивало насиље које није насиље, већ су то неки конфликти попут гурања. Пријаве су се пре свега односиле на физичко насиље“, изјавила је Красић.
Она је навела да је раније доминирало физичко насиље међу дечацима, а социјално међу девојчицама.
„Социјално насиље имало је узан дијапазон деловања у смислу да се могло преносити у једној веома затвореној групи деце. Са појавом друштвених мрежа, насиље је бруталније јер може да се шири на много више нивоа и самим тим изазива веће последице код појединаца који су му били изложени“, казала је Красић.
Aktuelno: Vršnjačko nasilje u školama – šta pokazuju podaci?!
Додала је да се жртве, посебно деца, „веома тешко охрабрују да насиље пријаве“.
„Постоји психолошка доминација моћи, тако да онај који је жртва насиља доживљава насилника као доминантног према себи и зато му је много потребно да то некоме каже“, изјавила је Красић.
Насиље, додала је она, много чешће пријављују особе које нису жртве.
„Управо због тога је важно радити на охрабривању деце да пријаве насиље, да деца схвате да рећи да си био жртва не значи да си истовремено био и слабић како то деца обично говоре“, казала је Красић.
Оценила је да је кључна улога школе изградња самопоздања и социјалних вештина код деце како би се она осећала довољно моћно и компетентно да се усуде на одређене кораке.
„Претерана заштита којој су склоне и породица и школе не изграђује самопоуздање и социјалне вештине код деце“, навела је она.
