<а href="https://medijacentar016.com/wp-content/uploads/2026/03/reka-vlasina-u-vrhu-sajta.jpg">
Некада је овде брујало.
Точкови, пшеница и вредни људи са рукама пуним посла. Ваздух је треперио од звука камена под којим се млело жито.
А сада, само вода и одраз онога што је било.
Зграде су остале. Уморне, али усправне и поносне.
Као уморни старци који више не говоре, али све памте. Вода под њима не носи само одраз, већ и све оно што се више не изговара.
Тишина им баш пристаје.
Као капуту који је изношен, али драг.
Не тражим да се све то врати.
Само стојим овде, гледам и поносим се.
Што је било, што је прошло, што још памтим.
Срећан сам што сам их затекао овако, У миру под белим покривачем, без трага борбе већ само траг времена и одраз.
А у том одразу љубав, традиција, нечији живот, можда и мој.
Све што траје, оставља одраз, али вода је ту да га омекша.
Да каже: „Прошло је, било је довољно, хвала.“
