Стих, узет појединачно, само је кратак тренутак у постојању. Међутим, њихово пажљиво осмишљено спајање, траје дуже од живота, нарочито уколико их ствара песник који сме и уме да завири у душу и опише је верно.
Таква је поетика Александра Стојановића Кана, писца и есејисте, чију поетско-прозну збирку “Побуна у доба самоће” карактерише снажна имагинација, интроспекција и критичко сагледавање стварности. То су алати којима аутор ствара ликове које воли, који су део њега и оне друге, који су му страни и несхватљиви.
Стојановић пише у име душе и допире до срца читалаца на једноставан начин. Он уме да препозна свако осећање и да га правом речју, обуче у строфу. Стихови га воле, а он њима љубав узвраћа сликањем живота око себе и у себи, што у својој бити, није лак занат. Тај подухват захтева не само емоционалну писменост, већ и темељну искреност, што писац показује у својим делима.
Тематско-мотивски репертоар “Побуне у доба самоће” обилује топлином према човеку. На странама књиге, напросто, живот сам говори и ствара се пред очима читалаца: слике ауторовог родног града, модрих река и планинских врхова, самотних шетача, изгубљених морнара, заљубљених парова, мистичних девојака, али и обриси туге, носталгије и жустре критике, како то песник каже, “фриволне и декадентне стварности”.
Стихови су богати радњом, промишљањем ликова, а понегде и дијалозима и хумором.
Стојановићев аутентични стил је индикатор зрелог песника, неког ко по темама које обрађује и начином на који то чини, припада неком другом времену и некој другој књижевности.
Мотиви присутни у рукопису су они из нашег животног миљеа и свакодневице: они говоре о песнику који је вечни истраживач човекове судбине, о филантропу који велича најнежније вредности у нама и строгом професору који оштро критикује глупости и заблуде.
Због свега тога, рукопис уистину личи на поетску биографију и изазива дубоку рефлексију о постојању.
Стихови су промишљени и одраз су пишчеве мудре равнотеже. Теме које писац чува у поетском ковчегу трасирају пут човеку из народа, који се идентификује са природом и свемиром.
Стихови су преплављени метафорама, сликама и емоцијама и спона су универзалног и индивидуалног, што “Побуну у доба самоће” истински чини штивом које треба прочитати више пута, а Александра Стојановића, писца пред којим је велика будућност.
Књижевно стваралаштво
Стојановић је аутор више прича, песама и есеја, као и књига “Мале лесковачке приче” и “Побуна у доба самоће”, рукописа који су били у ужем избору за неке од најзначајнијих књижевних награда у Србији и региону. Добитник је треће награде на осмим Дринским књижевним сусретима у Зворнику за збирку прича, а награде и признања за прозу и поезију је добијао у Мркоњић Граду, Сребреници и Костолцу. Његова дела су заступљена у преко двадесет књижевних часописа и зборника у земљи и региону, а књиге је промовисао у више градова и места у Србији.
IZVOR: VESTI online
Čestitamo!
Danilo Kocić, novinar i pisac