Blаgoje Sаvić, književnik: Rаzgovor sа pesnikom

РАЗГОВОР  С ПЕСНИКОМ БЛАГОЈЕМ САВИЋЕМ, – ZA SAJT SERBVIK MAGAZIN, NORVEŠKA.ПОЕЗИЈА РАЗОБЛИКУЈЕ ИСТИНУ ДРУГОГ БИЋА

БЛГОЈЕ САВИЋ рођен је у Доњој Будриги код Гњилана 1951. године. Завршио је студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Приштини. Радио у многим културним утановама. Био директор Народне библиотеке у Гњилану. Објавио је 15 књига поезије код познатих издавачa. Пише поезију, прозу, рецензије, есеје. Превођен је и заступљен у многим антологијама и изборима. У својој поезији успешно спаја космичко и универзално поимање света са српским косовским етосом и фолклорним миљеом народним религијским – веровањима, магијом и укупном српском традицијом.Поезијом брани сву драж живота кроз оптужбе нашег света.Члан је Удружења књижевника Србије. Уредник је поезије и прозе у косовском часопису“ Литерарни отисак“. Крајем децембра, Удружење књижевника Србије доделило му је награду  “Повељу за животно дело“. Тим поводом разговарамо с овим песником.

1. Питање:

Прошло је више од четири деценије од када сте објавили вашу књигу песама“Извињење циљу“.Верујете ли да сваки писац има свој пут и колико сте спремно прихватили приклањање модерном песничком изразу?

Да. Било је то давне 1975.године.Тада се појавила из штампе моја прва збирка песама “ИЗВИЊЕЊЕ ЦИЉУ“,у издању приштинског “   Јединства“.Те године , конкурс за прихватање  рукописа био је завршен.Али,ондашњи уредник за поезију  ,књижевни  критичар, Драгољуб Стојадиновић, послао ми  једно кратко писмо у коме каже: “ Поштовани господине Савићу, иако сте рукопис послали Редакцији са извесним закашњењем, ја сам га ишчитао и прихватио за штампање. Ваша збирка песама  биће објављена. Сматрам да ће бити то право освежење у  савременој српској поезији.  Честитам!’

Био сам пресрећан и млад. Морао сам да преживим  те лепе тренутке .Сви ти младалачки догађаји учинили  су своје. Мој живот почео је да се мења. Све то није ме поколебало да радим на себи и развијам свој ствралачки дух. Посебно, у  зрелим годинама, учиш сам из искуства. А то значи да свако од  нас носи у себи сопствени доживљај света и даје му лични стваралачки печат. Јер песма настаје као неко скривено семе изнад главе. Као заљуљан плод у сну који не можеш да дохватиш. А снови су трагови песама.

2. Током писања,реците нам, који су аутори утицали на вас и ваше стваралаштво?

Студирајући југословенску књижевност у Приштини, тих година појавила се збирка песама “Изгубљено море “ Лазара Вућковића.Та књига се мени допала и знатно је утицала на моје  стваралаштво.Такође, као гимназијалац, читао сам збирке песама “ 87 песама“ Миодрага Павловића и “ Кору“ Васка Попе. Ове две књиге оставиле су важан утицај на моју поезију. То значи да сам био на правом путу савремене српске поезије. Морам истаћи  да посебно поштовање имам према стваралаштву и утицају Бранка Миљковића. Свакако, он је имао водећу улогу духовног препорода у нашој књижевности .Исто тако важну улогу ће одиграти млађи песници – “покрет младих“,окупљених око “Књижевне речи“ и  Пегаза. Од страних песника ишчитавао сам поезију великих песничких имена у савременој светској поезији: Борхеса, Станескуа, Милоша, Ларкина, Витмена, Ајгија, Карвера, Кунцеа, Томаса, Буковског, Бродског, Паза, Симића, Загајевског и других.

3. Колико Вас у настајању ваших дела, у песничком стваралаштву, првенствено, покрећу емоције, ликови или радње?

Емотивни набој је стање које песника покреће на стваралаштво, што доводи до песничке катарзе из које се рађа стих – песма, попут капи која се диже. Семе главе. Зналац капи. Можда је уверљивија Целанова мисао: Песник је онај који копа гроб у ваздуху где му неће бити тесно. Човек је пука играчка ветрова. Мора да се договори са оним другим о чему говори филозофија, а то је бескрајно и велико Све, које је сасвим безлично.Моје песме су тематски раличите,утемењене,са пуно одредница и животне вредности. Покушавам, док пишем,да реч уведем  у наше невине животе.

4.Колико је за вас важно остварити интеракцију са читаоцем?

Ово питање, као и многа друга, обрађује теорија књижевности. Веома је важна комуникација између песника и  читаоца. Тај невидњиви мост ствара сам  писац док пише. Он никад не зна када ће читалац прећи ту линију њихове нове спознаје и почети да тумачи пишчев свет. Ако писац нема своје читаоце, свакако, све што је писао почиње да живи усамњено и покаткад  цури у празно. Зато литература дозива и скрива нестало.У позији и прози, реч је, игром, испуњена траговима присутног. Познато је да је завладала свеопшта криза читања, нажалост, поезија, па и проза све се манње читају. И данас многа дела вапе  за читаоцем. Какво нарушавање поетске истине.Заборавља се да је књижевност у људском животу нешто вема важно,као неки наговештај будуће лепоте и духовног зрачења.Многа добра дела у нашем животу се веома брзо заборављају.Скривају од читалаца.Мртве краве.Где се могу наћи?Много је намерних лажи и скривања.Не треба превише очекивати од људи.У стваралаштву увек ће постојати прст твога бога који покреће твоје дане .Али суштина поезије не пристаје да оначава савршену ствар.Она тражи да омекша да налегне са другим избраданим ликом, да се прилагоди и насмеје новом писцу, новом долазећем читаоцу. Поготову данас, кад је све могуће, да за кратко време може све нестати, у трену се може уништити цео људски род. Мени, поезија служи да заштити сени нестајућих светова и ликова.

5. Шта сваког песника мучи док пише?

Све зависи у каквом је расположењу док пише. И песници и прозни писци  подједнако пате у свом размишљању.Писање је, одиста, игра патње.Прозни писац удахњује живот непостојећим лицима.А земља крије  њихове неуспехе.Парче кости.Али песник разуме и зна јачину своје мисли и оно што је у датом тренутку записао колико је вредно.Верује, да увек постоји неки нов замајац ка новом путу и злазу из речи.

6. Никита Станеску је стално у својим елегијама писао о стању поезије, о оној људској понизности мрље крви како човек бежи од ње. Намеће се питање: колико поезију данас читају они  који је и пишу?

Многи данас верују да ће поезија нестати са књижевне сцене. Али ја верујем да ће поезија упркос свему опстати. Завладао је дух мамонизма, јер не можемо служити и Богу и мамону.С тим свака ствар, која то није, име твоје носи. И  из  таквих ситуација се рађа стваралачко дело.Све се завршава јако брзо и више ништа није исто.Све више преовладава равнотежа немоћи.Гроб вам је у јастуку,а новац све даље у руци нестаје.У култури је  завладао декадентни приступ елитизма и провинцијализма. Принцип прећуткивња .и оспоравања о добром  делу још увек траје. Нарочито у малим местима.Постоје књиге,које човеку измакну,остану део његове непрочитане лектире. Прави писац увек има дилему можда је могао “ јож боље“, “још лепше“ да изрази своја осећања,да искаже суштину…Све се мање опевавају велике теме као што је смрт, рат, велика људска страдања и патња.Тако је човек запао у подвојени начин живота.

7. Постоје ли дела која нисте ишчитали до краја?

Како  да не! Постоје многа дела која, нажалост, нисам ишчитао до краја. Навешћу нека од њих…Џојсов “Уликс“  је књига,која код мене,као и код многих писаца можда неће бити прочитана до краја,као и “ Дон Кихот у целини Мигуела де Сервантеса,“ Римљанка“ и “ Ћоћара“  Алберта Моравије.Велика дела се читају са страхом.Читајући Кафку имам доживљај као да ме паралише.О томе је писао и Борхес. Читањем, читалац може да досегне последњу истину,може тако на неки начин премостити бескрај.Садашњи човек трага за решењем које је другачије од овог његовог садашњег проклетства.

8. Да ли је, по вама Библија најбоље светско дело?

Познато је да је Библија (збир књига)  најчитаније дело. Она је сигуран пут и кључ за човеков преображај.Библија је дело универзалне доречености. Она може да издржи суочавање са било којим временом и савременом идеологијом. Те је као таква сигурна одбрана од зла. Библија увек штити наш живот. А писац док пише увек заслужује да  живи с оним што је остало.

9.- Добар део живота провели сте у родном  Гњилану.Као изгнаник живели сте  двадесет година у  Врању, а сада живите у Нишу. Где најчешће имате  право време за писање?

– Ја сам добар део своје младости провео у свом родном селу. Детињство сам провео поред Биначке Мораве, сеоске цркве и  њеног најмирнијег гробља на свету. Поред мирних, радних и поштених људи који  и данас ту опстају са својом децом. Касније, када сам почео да радим као директор Народне библиотеке у Гњилану, сусретао сам  много  старије и искусније  људе у граду. Од њих сам учио, упијао савете, стицао искуство,  тражио могућности како да истрајем. Без тих правих људских изазова  нема  ни  велике уметности.За њих је реч образ божанског света. Из тог искуства  о животу сазнајете онолико колико је потребно, а нарочито оно, ма где живели, да је срећа блиска несрећи и тешко ју је разликовати. Оне се негде  блиско додирују.

1О.- По вама шта морамо чинити како би сачували историјско и културно наслеђе Косова и Метохије?

Читаво културно наслеђе на Косову и Метохији је одавно нарушено, похарано, оскрнављено насртајем Албанаца. Померен је и искорењен сваки камен који означава српско име, поорана свака међа, порушен сваки кров и крст са цркве или куће. Оскрнављени српски гробови. Али ту се нису зауставили. Кренули на људе да их силују, убијају и киднапују.Тако је почело са Мартиновићем. Ми писци са великим болом смо све то преживљавали; реаговали  смо одмах ПИСМОМ ЧЕТРДЕСЕТОРИЦЕ  и указали на походе великог зла. И данас о том важном догађају постоји књига, “ Случај Мартиновића“, као верно и болно сведочење о страдању једног Србина. То је туга и трагизам нашег времена.Има много изгубљене и ненамирене крви. Политика у то време била  је  у старту  погубна за нас. Ми смо робови свог времена… без слободе, без гроба, без лица. Али суштина поезије може да осмисли наступајуће време, јер (не)пристаје да означи савршену ствар.Она тражи да налегне, да нас усмери са новим наступајућим, другим ликом, да се прилагоди времену и насмеје новом писцу. Верујем да је само људски глас обезбедио судбину овог света. И? Само тако траје људски род. А тек  долазе наручени пожари. Погледајте, на који начин се поново изврће свест и уништава наш правослани род.

Разговарао,

Зоран Ст. Момчиловић

Знаци сећања: ПРЕСТРОЈАВАЊЕ ТИШИНЕ

 О скрнављењу бисте песника Лазара Вучковића

 Пре неколико година, на обронцима Шаре, на гробљу у Горњем Селу, непознати починиоци однели су бронзану бисту песника Лазара Вучковића. Остало је само празно постоље и песникови стихови на њему:  КАО МОЈ ПОРАЗ ВЕЛИКА ЈЕ ОВА ТИШИНА.

Млад и рано преминули песник Лазар Вучковић оставио је за собом две збирке песама: Додир лета  и Изгубљено море. Свој изразити лирски таленат усмеравао је ка испуњавању најдубљих интима. У његовм лирском космосу егзистира само усамљен песник, с лицем у одсуству.

Размишљљао сам о томе зашто се временом, све тајне мртвих песника, полако могу открити. Душа више воли музику од људског гласа пошто музика више не уме да лаже. Али музика воде најбрже путује у пролеће а најспорије у јесен. Само старост земље, неумољивог огња, слави стваралаштво пеника. Митски поток крви, који тече око земље, који нам доноси постељице космоса из његове пророчке поезије.

Песник Лазар Вучковић, утопио се, са Блажом Шћепановићем, у водама Охридског језера 1962. године, за време трајања Струшких вечери поезије. Ту је, у непосредној близини, био у свом чамцу и песник Оскар Давичо. Можда га је случајност навела да буде ту присутан као изненадни и невиђени сведок њихове  отворене смрти .Отада, не сећам се да је песник О.Давичо икада био  на некој  од песничких манифестација које се одржавају на Косову и Метохији.

Спојени смо с разлогом да живимо у  реалним земаљским знацима радости.  Песнику Лазару Вучковићу то је ускраћено сопственом смрћу. Када сам био студент на Филозофском  факултету у Приштини, много се говорило о прераној песниковој смрти.А, посебно о његовој поезији и репортажама  које је писао за лист “Јединство“.Убрзо, песници и новинари, њему у част, основали су и покренули књижевно поетску манифестацију Песнички сусрети Лазар Вучковић.

За кратко време  ова поетска манифестација  постала је култна и преузела је важну улогу у афирмацији свих песника који живе и стварају на Косову и Метохији. У прилог томе установљена је и песничка награда Лазар Вучковић, за нјбољи циклус песама објављеним током године у часопису Стремљења. Чини ми се, и данас, нема значајнијег поетског имена а да није добитник ове значајне песничке награде. Све ово пишем са осећањем туге за које никада нећу наћи право име. И данас његова пезија зрачи снагом и  безусловним питањима у односу на средишњу истину ствари и њихових граница. У дворишту песникове куће још постоји Црни извор,  коме је песник дао име, са питком и хладном водом стално доносећи постељице космоса  из његове пророчке поезије. Песник је и сам опевао тај свој присутни страх од воде: Опрости, све увреде, које су обесне и лакомислене, водо, жедна мене. Средство поезије није песма,већ песник.Одатле,па надаље,песма је изјава саучешћа након своје смрти, иако она показује много више..Појавом поезије Лазара Вучковића,одмотава се клупко песничке усамљености и његов поетски глас прикључује се савременој српској пезији: као врео сан одуван са залеђених усана. Поезија је та која прогања смрт, мрзи наду и живи у вечном трагању. Поезија је стање потпуне изложености пред Другим.

Више од десет година нисам учествовао на овој књижевној манифестацији. Због прогона или присилног расејања-не знам? Сваке године, група пеника с Косова и Метохије, која живи у Београду, окупе се код Вуковог споменика и крећу пут Грачанице. Али,  не ка Штрпцу, не ка песниковом гробу у Горњем Селу. Можда за то још треба чекати неко право време, ако га буде и било? A тренутак је прекратак. Мржња и време зла над Србима још траје. Потпуно и немилосрдно унижавамо сами себе. Можда овакав одлазак песника  је само маневар или супротан смер ка мрачној израслини песникове смрти. Песници су губитници. Постају некако сиви као прашина. Мржња и страх о слободи кретања код Срба још траје. Још увек је присутан предзнак њиховог прогона. А песници мисле другачије. Песник (или поезија)  је мртвац који се враћа. Неутешна и стална могућност постања.

Благоје САВИЋ[1]*

(аутор овог текста је добитник награде Лазар Вучковић за циклус песама Дрвеће у мојој соби, 1975. године објављеним у часопису Стремљења).

ДОТИЦАЊЕ МИТРА

Пелагијина прича са Сватовског гробља)

– Спвај, сине,и не окрeћи се више према зиду – рече Пелагија Дамњану.

– Митар те стално гледа  у сну.Он ти је отац, не лажем те!Ако ти нико не каже истину не можеш да му верујеш.

– Ево, дошао је као што је и обећао. Али, са једним оком.Оно друго му је остало на оном свету – да лута, да нас тражи. Све  је у његовој игри, Господе. Обишао је трипут нашу кућу и село. Кажу: од њега је тешко побећи. Ово око којим нас гледа јаче је од сунца. Оно топи сваку ствар .Сад живи у неком малом шипражју Сад му се и гроб не зна. У подножју Главичице стоји један усправан и шиљаст камен. Стоји и једна лимена кутија  поред гробља, празна. У њој су семенке отворене, довољно да се кроз њих Митар провуче, а потом кроз равницу истрчи и дође до нас.Због узалудног и тешког времена,народ је већином окренут таквој причи.Човeк је биће које једном у животу и макар за тренутак мисли друкчије од других.

Једно је јагње крај његовог гроба утонуло у сан.

Митар се хвали кроз осмех његове вуне да ноћу сам с мртвима трчи: без коначног облика.

Митар је светац: оно што је рекао, можемо додирнути  рукама. Још верујем у то.

Због тога сељаци нису смели да посеку дрво на брегу под којим се он одмарао. Нису

преорали ни путељак којим је ноћу ходао. И они, као и многи други пре њих, знали су да је његов дух неуништив. Једна би му сељанка, пре божићних празника, оставила на гроб хлеб и со и пуну рукавицу мрава. Од свега тога он је само у одређено време јео и пио  и   само се ноћу померао кроз мрвице хлеба и утркивао између њих са мравима.А они би потом стражарили на његовом гробу и нестајали у земљу.

Ако би касно ноћу ушао у коју кућу,окренуо би сваку посуду наопачке. Само испод празног земљаног ћупа исписао би неке знаке. А то би значило: ја сам ваш неумиштив дух. Ако ме мање спомињете, бићу захвалан .Зато, ослобађајте се ситних делића тога и сахрањујете их . Ово вече ме плаши. Али не због злих људи већ због добрих који ништа не ураде.

Једном детету, док је држало хлеб у руци, рекао је: “Ти мали,док спаваш, једеш и у сну!

Дете је забезекнуто гледало у прзан зид, али ништа није видело.

Поп је на том месту попрскао славску икону и видео Исусову крв. Господе, помилуј! Господе, помилуј! – певао је.

Митар је те ноћи нестао. Не знам куда. Били смо неколико година мирни и срећни. Али и празни у нечему. У дотицању невиђеног – у вечној игри са њим. Била су то врата другог света.Сва та прича о чињењу праве ствари и онога што је за човека ‘најбоље то  је да мртве не дирамо.Они нас каткад у сну посете.Њихова смрт је стање потпуне изложености света пред оним што не знамо..

Када сте поред неког гроба нико није расположен за доручак са мувама. Док гледате у гроб, ви видите поред ноге,   како је трава погажена и сабијена у  земљу.И ту око крста цврчци су гласни.Као да опомињу: мења се светлост, небо, време.То нам иде  у крв. Што смо старији осећамо све већу захвалност за сваку ствар у животу.С времена на време  важно је кога човек зна.Ко учи биће срећан до краја живота.Схватиће да је стварност ума извесни одговор претходног.Људи пате иза  затворених врата која нико не отвара. Ноћна тама постала је густа  попут зида.Али поље се златило.И када је време протицало, споро,још једном,  у скривеном облаку,видех  светлеће сузе прашњавог оца .

Осећам како  гледа у мене Изгледа,никада се није одрекао  моје важности младог и ученог човека. Можда тим ситним сазнањем сваки човек у себи носи своје сопствено уништење.Ја седим поред  извора.Вода иде према сувој трави . А капи према души.Отац

може да се превари. Мртви одлазе од нас што даље чим  престајемо да говоримо о њима.

Све прошле дане  које смо заједнички  проводили , сада се појављују као белешке писане руком.Болна сећања могу да се врате на неочекиване начине.

– Оче,ко си ти ?- Шта си ти,оче ?

– Знаш ли кад си ме заборавио косећи и слушајући музику.Наши претходни мртви треба да се брину  о нама ,а ми о њима.Знам сва померена у трави  увек ми се појављују у сну са твојим лажним трагом.Ту око међе ,  нека звер, почне да  гребе земљу и лиже своју шапу.Али на том месту појави се кртичњак и увек ми се у облику  кугле појави нека светлећа лопта,као да је нешто отето од звезде.Ни звезде ни наше речи нису ишле у истом кретању.  А  с нама  и тај недостатак времена још показује малу поквареност и прождрљивост неоствареног дела човечанства.Ниједан човек није достојно опеван при опросту од овог света.Не знам и сада да ли трчимо један према другом.Знам кад си ме водио према  Носаљу, преко партешких ливада, да товаримо сено,волови су на оној раскрсници, код Каника,стали.Нису могли да вуку сено даље.Али ,читајући Пруста, сазнао сам сам. земљи се не маше ознојеном руком  ни танким прутом.Свет је неистинит у ваздуху, ако га нико  на земљи не чека.

– Оче,не видим те,али знам да си овде.

– У  сваком гласу – ти још не видиш мене.

– Ко си ти?

– Ко?

– Клас?

-Заменa смрти ?

Свака смрт је замена  за другу смрт.

– Сине, допадају ми се твоје очи.Натерај ме  да се помучим да их видим .Остани…овде.

Овде,можете прочитати мој светлећи зрак и знаћете ко је  са мном био у шетњи.

Јер,све што мора да се оконча неповратним склапањем очију, нема ни смисла ни оправдања-можемо без бојазни да кажемо гласно: било је узалудно тражити оца Митра,

и бескорисно,али вредело је на неки начин  док је трајало. Мислим да је у томе трагична

и  једина озбиљност којој није потребно тумачење.Али ни то ништа не значи.Живот не казује човеку све.. Само снови. И баш тада,Дамњан је одмотавао последњи лак папир на

коме је писало: Траг Срба. То су били стихови Богољуба Ђорђевића,из Драјчића,са Шар

– планине.Те му је стихове послао парох Врбнички из Хјлброна.Ти стихови су значили мајци Пелагији много.Док их је гласно ишчитавала,стихови су је вукли у нешто животно и стварно,у постојеће,а непознато,тамо где још траје вечно подизање духа изнад обичне људске смрти.Некако је све природно кад читаш такве речи.Као да отвараш невиђен прозор у стени .Човек не може да промени своју судбину.Чини му се да је све  тамо, где  би и требало  да буде.То је обележје свих људи. Пусте  судбини да води главну реч,  да нас увуче у оно што ће доћи тихо као порука или поука:и да је важан  тај трк из другог пута.

 

Шта да оставимо свету?..Казано или незаписано?

Младу крв у трњу,која гута камен.

.

                       Знам,  у трави, старост иде ка једној нескривеној истини,

                        од које се ни мртви не могу бранити.

                       У сталном дозивању Срби живе.

                       А ја под светим дрвом држим врућ хлеб.

                       Једно ми дете опет прозбори и тако замоли ме:

                     “Оче,Митре,помери се, погледај ме, не псуј!

                    Тамо где нема света, мора имати нас“.

                     И Митар се помери и наслони на крављу кост

                     и тада му дете просу сланик  у очи.

                     Мора да у човеку постоји једно мало покварено  место

                     – рече  Митар.И настави да бежи ка невиђеној

                     Линији,до које се,ево: ни Бог- ни Он – ни Ми

                    не сретосмо, никада.

    Тако, обезнањен, у грозници, Дамњан није разликовао стварност од кошмарних снова.

Снови су били живи, у  једној игри безгрешној додиривао их и хватао рукама, грлио  их  је грчевито и дозвољавао им је да се уселе у  његову свест. Били су то живи, жива бића,предметна,стално виђана у сну,обликована и пулсирајућа.Понекад је то била бундева

пуна покретних семенки, које су вриле као атоми, па птица невидљивих боја, чије је мало

срце испод перја и под његовим прстима дамарало уплашено.Често,изненадне су температуре доносиле несхватљив и осветљен бескрај,с жестоким муњама на хоризонту

и ковитлањем непогоде изражене немогућим бојама. Потом, у смирењу чуо је ванземаљске тонове, које су,као киша ношени чујним ветром,допирали одасвуд,капали и умирали и одмах оживљавали: видео је јасно,у једном сунчаном простору,како крупне

капи падају на мајчину косу.Тада је у сну видео и гроб  оца Митра. Предвиђало му се гробље,разваљене ограде,пообараних споменика  и нахерених  крстова,бујном травом обраслих хумки.Видео је облежено парче земље припремљено за његов  гроб. Био је сигуран: овде се може  вечно трајати.

И тада поверова: човек се само једном у животу лако окрене над свим што нестаје. А

то је,у свему,стална људска варка.

Дамњан је те ноћи умро у Врању , уочи Петровдана.Сву благу и отмену атмосферу његовог  детињства,која у нашем памћењу заузима почасно,готово свето место, описао је учитељ Света:” Када би све било записано,ништа не би било изгубљено.”

Тако.Тако. И мртви трају  у својој помами . Терамо их  да осете како имамо  живот. .Сваком  у свом забораву судбина је чудна и загонетна.Једна птица долете на нечији крст.Њен глас који је личио на крик детета већ се угаси.

Тамо, иза нас,остаје једина вредност живота.Тамо где још трагамо да своје нестајање провучемо кроз божју промисао,за којом чезнемо, са тајном, која кроз векове води до овог лица и гласа,  од које бежимо,којој хрлимо и од које,за човека,најзад не остаје ништа – сем сећања и мало праве захвалности.

И живи и мртви тешко ходају по концу.

Неке ужасне,неопростиве ствари,прекрче им пут за велики грех.Сваки људски додир је

увек знак наде.

Благоје САВИЋ

КРАЉЕВСКО ПРЕДВОРЈЕ СМРТИ

“Косово је свима нама у крви” – рече старац Герасим, непробојним гласом,са дугом брадом,која се вукла по празном краљевском простору и одвајала  га од свих нас.

“ У неком другом  бићу свет боље живи.”Чинило сe  да смо сви изван времена,опседнути злом којег нико није био свестан”. Ова се мисао зари у свачије сећање.Можда и ова мисао није наша.Све речи које изговарамо нису наше.

Отац Герасим био је опседнут светим ликом  кнеза Лазара.Стално је молио свог искушеника Исидора да му заврши икону о кнезу Лазару. како би јеp сељани као његов дар  носили  кроз сва српска села, све до  цркве  Успење пресвете Богородице,у којој је Лазар  крштен као дете.

“Проклетство!” – рече отац Герсим…Кнез ми не дође у сан.Дођосте ви,са вашом децом

и урлзикањем.

“ Зар смо још грешни? –прошапта.

“  То Бог зна.И он нам само то може рећи.

Кроз нит његове приче запажао се бол.Свеће задрхташе.Осетих да ме он гледа и кришом окрену главу,правећи се да га не чујем,одакле ми се чинило да долази његов позив.

“ Не окрећи се, спаси себе – говорио ми је.Лажна је присутност сваког”– убеђивао ме је.

Као да сам се изгубио у његовом погледу и сопственом размишљању.

“ Све мисли носе исти терет и исто зачеће живота.”

“ А људи  на право место увек долазе касно, из божје немоћи.”До тада,ти ћеш  срести нове људе који ће ти говорити:”Буди фин.Спасење ће доћи после.Као некакакав дар ..

Дуго сам гледао у оца Герасима.Личио ми на делић заборављеног сећања из којег никад нећу изаћи.

“Показује ми Летопис о манастиру Драганцу,где је сваку реч, неко усамљен, пре мене записивао .Сада те речи свако нерођен  чека.Живимо у времену велике лажи.Мрачни ум

подржава зло,а против нас је велика машинерија.Да би се одбранили против тога не смемо да заборавимо моћ народа.

Мало слеже раменима.И заћута.Дуго.Дуго.Није хтео никог кроз молитву да спомене.Па чак и  данас стоје стихови урезани на споменику АЗИМЕСТАН.’Путниче,намерниче,врати се и погледај у мене.Ништа  вредније није на зељи као што је на небу”

Заћутах.У сопственој сенци видех себе.Осетих  да сам у овој снази песникове речи изгубио све, кнежев двор и неко важно зачеће живота.

Негде, пре сванућа, чух глас моје мајке.”Расправљаш са игуманом о нашој људској несрећи.Сети се шта сам ти говорила при сваком купању.Све речи које си изговарао у детињству,доћи ће по тебе.Али не затрпавај ме њиховом тежином и не прекривај ме тајнимн болом из песама и књига.Убиства су затрпала земљу.Чујем јаке звуке у ваздуху.Његов лик са одором и сабљом биће окренут ка Косову Пољу.Тамо где је и била главна битка .Мирно, киша зароси, као надошли  људски плач.Учини ми се да људе које гледам не носе косу.

У манастиру, под дудом ,отац Герасим је већ задремао.Чинило ми се да је мртав,али се

зачас трже и речe:На небу видех Кнеза .Грдог и лепог.Из хеликоптера, са неба,носе његово тело.У изливеној и снажној бисти лик му је прозрачан и бесмртан.Из даљине још  допиру  узвици  народа.

“…Кнез…Кнез! Живео кнез!”

Заиста, кнез је лебдео горе високо на небу, лелујао ,згрудван и саздан у једној статуи.Бесмртан.Без осмеха.Његову ће бисту тек сутра Срби усправити у центру града.А сви ми захваљиваћемо се у ту част.Са вером,ако заиста може да нас спаси?

Снажни поклици младог и тек  пристиглог света чули су се градом.Кнез је бесмртан.Живео кнез .

Одозго,  са н0вобрдских зидина и  оцу Герасиму се приближи лик Кнеза Лазара.Онакав,  каквог је и сањао под дудом.Дрхтавом руком он се  поглади по лицу.Његову беживотну усамљеност која годинама блешти у манастиру виде и Кнез.Био је пресрећан што манастир носи име његове најмлађе ћерке која је рано умрла.Ту,његово височанство, поново , након битке живи са нама, и  показује нам сву своју благонаклоност и све истине овога света.

Тог дана,уочи Видовдана, хеликоптер је високо у ваздуху носио велику кнежеву бисту.

“Зашто кнежев споменик доносе у  подне? питају  нас старији  људи.

“ У  подне је и погинуо- а навече смо сакрили његову главу – рече један од њих.

“ У подне свака ствар једанпут умре,али не заувек.”

“ У овим тренуцима ми га сада оживљавамо.”

“ Његовим телом испољавамо захвалност себи.”

Ветар је у граду почео да дува, а кнез је у ваздуху висио  усправно.Као да му је тамо  претесно.Треба га спустити на земљу.

Старица,Спомена,приђе кнежевом лику и загрли га.

“Сада смо сви срећни.Ако Срби не почну да уче  од мртвих,нема им спаса.Нисмо изневерили твоју смрт.Тако намучени,дочекасмо смо  те.Сада сам срећна.И у том одсјају смрти она виде лик његових синова Стефана и Вукана.

Горе, на највећем узвишењу ка Новобрдској тврђави налази се мала Милутинова црква.И он је сада дете греха..Ноћу,на том истом месту, са тврђаве, чују се гласови других.И вода, која извире испод тих  камена,као да неприметно бежи  од краљевског предвоја смрти.

У подне,силна и разуларена маса Албанаца, уђе у град.После непуних пет година,порушише споменик кнезу Лазару.Потом,кренуше ка манастиру Драганцу.С једним циљем,, да га спале.

– Какви су ово знаци за овакво зло- оче?- питају  искушеници.

Он им не рече ништа.Знао је да су дошли да га киднапују ,а његове искушенике  одведу и муче.

– И ви сте деца греха.Ово је ваш манастир.Овде су се ваши родитељи крстили.Не заборавите да сте од исте крви.Морате се покајати.Након два дана,ти исти младићи дошли су у манастир и оцу  Кирилу посекли десну шаку.Да се њоме не би крстио..

Неколико година манастир је био без свештника и монаха.А онда  уз помоћ КФОРА ,за новг монаха поставише оца Илариона.Један од америчких војника рече: од данас ми ћемо с вама чувати овај манастир.Високи и снажни момци гледају у манастир.Ми смо сада ваши чувари.Неколико џипова  стоје један поред другог  крај манастира.Сунчани дани најзад су ту.Бачена ствар ће судбину решавати..Лист опао са  храстовог дрвета лебдећи на води тамни.Затворен у пози која се неће остварити.Но и судбина је чудна и загонетна.У збивању данашњице и сутрашњице,без велова,на великој позорници човечанства,збуњеност ишчезава..

Благоје САВИЋ