KULTURA-NEKULTURA I TRANZICIJA, A GDE SMO MI?
U tranzicijskom dobu pogotovo je teško po provincijama. Na početku sam napisao da u provinciji danas pišete kao da vrištite, sad još dodajem – u gluvu tamnu noć. Niko vas ne čuje, pitanje je i čujete li vi ikoga. Umjetnici su pozatvarani u svoje svjetove jer ih pogotovo ovde niko ne razume.
Možda će se u u nekom udžbeniku i naći pokoja rečenica ovog tipa: „Mladi i obrazovani ljudi, jedan za drugim, napuštaju mala mjesta i odlaze u velike gradove i u inostranstvo u potrazi za poslom i boljom kvalitetom života.“ Slika bezduhovnih provincija beleg je tranzicijskog doba, slika koja se počela prelivati u sve sfere društvenog života.
Nije li onda tranzicija, a to polako postaje jasno čak i nama koji živimo u njoj, neka vrsta naše, balkanske postmoderne? Tu se odmah moramo zapitati: da, međutim, kakve postmoderne?
Postmodernu poznajemo kao kulturološki fenomen koji se na svetskoj pozornici pojavio u drugoj polovini 20. veka kao umnogome kontroverzni nastavak slavom ovenčane moderne. Ništa se ne može dičiti obelezjem postmodernizma ako svoj uzor ili povod za ismevanje nije pronašlo u moderni. Ne postoji pravac u slikarstvu, muzici ili književnosti koji je imun na nju, ne postoji umetnik koji je nije prokleo i koji joj nije odoleo.
Ono što je oduvek u postmoderni bilo problematično je činjenica da čovečanstvo u njoj ne doseže više nikakvu dubinu i uzvišenost, već plitkoću i glupost. Pre svega, umetnost postaje bilo šta, od namakanja u boje običnog slikara, do najnovije finte nogometne zvezde Kristiana Ronalda. U postmoderni dopušteno je sve prozvati umjetnoscu Ne ulazeći u način na koji se iz tog šarenila svega i svačega ipak može razaznati visoka umjetnost mi tu i takvu postmodernu nastojimo dovesti u vezu s ovom našom današnjom zbiljom.
O degradaciji mladih bez premca, jednog će se dana možda pisati doktorati. Od rata naovamo strelica vremena kao da se okrenula unatrag, od prisilnog oslobođenja od materijalnog u socijalizmu prema materijalnom u svom najizrazitijem obliku u predvorju nove zgrade kapitalizma, od ravnodušne profinjenosti alternativnih pojedinaca prema primitivizmu krcatih narodnjačkih disko klubova.
S druge strane, u balkanskoj postmoderni umjetnik je tek onaj koji se izborio da bude umjetnik. Naravno, postmodernizam zapadnoevropskog tipa ovde još zadugo neće pokucati na vrata, jer ga osim retkih izuzetaka niko i ne razumeA i vrata „ovih prostora“ čine se uvek otvorenima te se promaja, koja lako dospevajuci i u glave, lako obračuna sa svima.
Ako je zapadnoj postmoderni prethodila moderna, balkanskoj su prethodili ratovi. Tranzicijsko doba jeka je ratova vođenih epohu ranije. Sve što se događa danas događa se kao posledica „pušaka i bajoneta“.
