ЦРНА ТРАВА – (Пише: Данило Коцић) – Општина Црна Трава, на југу Србије, по природним лепотама, чистом ваздуху и гостољубивим домаћинима, одушевљава сваког путника-намерника. Нажалост, овај живописни крајолик убрзано нестаје. Има села у којима живи тек по неколико старина, а пре неколико година у целој општини није рођено ниједно дете! Сиромаштво и старост се друже са тишином, јер има насеља у којима одавно није било свадбених весеља, а плач новорођенчета није се чула деценијама!
Непосредно после Другог светског рата, 1948. године, Црна Трава је имала 13.614 становника, 1953. године евидентирано је 12.902, а 1971. пописана је 9.672 житеља. Од тада почиње демографски суноврат. Према подацима из 2016. године евидентирано је 1.339, а рачуна се да ће на крају ове године бити само 1.228 становника!
Црна Трава је епско-лирски крај. Епски, јер уме да цени херојске врлине, да се бори и не предаје. Лирски, јер уме да се радује, да живи, да воли, да се одушевљава и поноси свим оним што га краси. На 66 километа удаљености, југоисточно од Лесковца, у горњем сливу реке Власине, на надморској висини од 920 метара, између планина Чемерника, Острозуба и Плане, налази се живописна котлина у чијем је средишту, на ушћу Чемерчице у Власину, општински центар – варошица Црна Трава.
Некада се ово место називало Вилин Луг. Не чуди, с обзиром на природне лепоте и мир који га красе. Име Црна Трава везује се за долазак Турака и „Кара Кас“, што у преводу значи црна трава. Али, легенда која потиче из 1389. године каже да је српска војска састављена од српских стрелаца и коњаника на путу ка бојном пољу на светом Косову одлучила да се овде одмори. Опијени мирисима траве и цвећа нису се на време пробудили за битку. Због тога су проклели траву на којој су лежали назвавши је црном.
После Другог светског рата, Црна Трава је постала највеће миграционо подручје у Србији. Црнотравци су се селили најпре у моравска села, а затим у све крајеве. Данас их највише има у Београду, Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Смедереву. Прва послератна исељавања везују се за колонизацију у Војводини. Сматра се, ипак, да су највећи „кривци“ за напуштање завичаја – грађевинци који су куповали плацеве и градили куће у местима у којима раде, а градили су широм бивше Југославије. То је делом и одговор на питање зашто су Црнотравци изградили све друге крајеве осим свог. Становништво је овде опстајало углавном захваљујући женама, јер су мушкарци претежно били ван куће, у печалби.
Споменик Црнотравки, мајци, борцу и прегаоцу, рад суботичког вајара Саве Халугина, откривен је 4. јула 1983. године испред хотела „Вилин луг“, на ушћу Власине и Чемерчице у Црној Трави, као признање женама Црне Траве које су поднеле велики терет у очувању куће и породице у одсуству својих мужева-грађевинаца, који су расути по градовима и селима Србије градили неко боље сутра.
Када је пре неколико година Расим Љајић, тадашњи министар рада и социјалне политике, посетио Црну Траву казао је да је потребна ургентна помоћ држава како би економски опстала. „Обишао сам скоро целу Србију, али нешто слично нисам видео као у Црној Трави. Ако се хитно не реагује, за пар година простор ће бити испражњен од људи“, рекао је министар Љајић.
Према подацима који су се тада чули, 50 одсто стновништва преживљава од скромних пензија, 300 људи живи од социјалне помоћи, док је само двадесетак радника запослено ван локалне самоуправа и државних институција. „Ово је сигнал за узбуну. Овде нема више времена за прављење дугорочних стратегија. Људима треба помоћи да преживе“, сматра Љајић.
Црна Трава је деценијама је истинска „колевка српског неимарства“ и у овдашњој Техничкој школи изучавало се грађевинарство. Дугогодишњи председник општине Црна Трава Славољуб Благојевић каже да нема значајнијег објекта у Србији који нису градили управо црнотравски неимари, образовану у овдашњој Техничкој школи.
Легенда о црнотравским неимарима почиње са првим њеним печалбарима и тесно је повезана са свим генерацијама Техничке школе „Милентије Поповић“. Следећи неимарску традицију. из колевке грађевинарства израсла је једна од најсавременијих школа на територији Србије, за школовање кадрова из области грађевинарства, која представља архитектонску целину са комплетним садржајем.
Корени ове школе датирају из 1919. године, када је и отпочела са радом са првим ученицима, који су се школовали у оквиру каменорезачког курса. У Техничкој школи са домом ученика „Милентије Поповић“ у Црној Трави средствима Европске уније (ЕУ) и Владе Швајцарске комплетно замењена столарија и реконструисана котларница која греје целу зграду. Овом инвестицијом, вредном 114.000 евра, створени су бољи услови за учење и становање ]aka из разних крајева Србије.
Данило Коцић
ЦРНОТРАВСКИ РЕЧНИК
- У издању Српске академије наука и уметности и Института за српски језик САНУ, 2010. године објављен је на 1.060 страна Црнотравски речник Радосава Стојановића, професора и познатог књижевника, пореклом из овога краја. Црнотравски говор припада сврљишко-заплањском типу говора у оквиру призренско-тимочке зоне српског језика, онако како је одредио Александар Белић у Дијалектима источне и јужне Србије. „С обзиром на чињеницу да је ово, у последњих педесет година, изразито депопулациони крај и да ће, колико за деценију-две, његова насеља остати без житеља чији је матерњи црнотравски говор, Црнотравским речником настојали смо да обухватимо (колико се то могло) лексику која је (била) у употреби у временском распону од стотину последњих година а која не припада стандардном српском језичком изразу“, каже Радосав Стојановић.
