ВЛАСОТИНЦЕ. – Најбољи школски другари Дача, Зоки и Браца често су навраћали у зграду Народне библиотеке која се својевремено налазила у близини власотиначког Музеја. Сада је тај објекат добио другу намену, али су сећања из тог периода одрастања остала део њихових најлепших тренутака.
-Када сам први пут ушао у Народну библиотеку осећао сам се некако посебно. Гледајући полице препуне књигама, питао сам се да ли ћу их некада прочитати! – говорио је Зоки много година после завршене основне школе.
Исту причу, уз много нових детаља, чули смо од Браце: „Из те Народне библиотеке понео сам најлепши мирис који је допирао са полица!“
Дача се, као и велики наш писац Иво Андрић, присетио шта му се догодило када је донео књигу коју пре петнестак дана узео. Прошао рок враћања, а бојао се да ће прелепа библиотекарка, која је изгледала као да је дошла са бала, ставити неку примедбу.
-Ако буде рекла да касним са враћањем књиге – присећа се Дача – био сам спреман да слажем!
-Зар је то теби могло да се догоди! – уз благи прекор, погледа га Зоки!
-Морао сам да се сналазим, али се убрзо показало да је то непотребно! – вели Дача!
Зоки и Браца се замислише као да се питају: „Шта то би, Дачо!?“
-Ствар је била крајње једноставна. Библитекарка је узела књигу и моју чланску карту. Записала је да сам је вратио и, уз мајчински осмех, рече: „Коју би књигу хтео сада да читаш!?
-И коју си узео!? – били су знатижељни Зоки и Браца.
-Само сам климнуо главом у знак захвалности, благим покретом руке са стола подигао чланску карту и напустио Народну библиотеку!
Насмејаше се другари, а Дача одговори: „Преплашио сам као зец док га гоне ловци! Чак и не знам како сам напустио библиотеку, али знам да је то једини пут да нисам узео књигу из Народне библиотеке у коју сам радо волео да свраћам одушевљен изгледом и саме зграде, мирисима старих, али и нових књига и, признајем, шармом библиотекарке!
Народна библиотека „Десанка Максимовић“, позната као (,,Гигина кућа”) је сада у другом делу града. Изгледа предивно, старински, и зато су, научници записали да је „споменик народног градитељства и културе“. Прочитао сам, другари, и сада вам преносим: „Управа власотиначке библиотеке, Завичајни фонд и легат Миодрага Нагорног налазе се у згради коју је саградио имућни власотиначки трговац Стојан Стојиљковић Гига 1850. године, у оријентално-балканском стилу. Гига је, иначе, био познат као борац за ослобођење власотиначког краја од турске власти.
-Библиотека је, изворно, настала из Народне књижнице и читаонице, основане 1912. године. У сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша 1979. године отпочела је рестаурација ове старе варошке куће. Након што је рестаурирана 1985. године, кућа власотиначког трговца Гиге припала је библиотеци – прибележено је у бројним историјским документима.
У књизи „Градитељско наслеђе Власотинца“ Даница Валчић је описала ову грађевину: „Кућа има подрум у нивоу приземља, зидан од ломљеног камена и спрат у бондручкој конструкцији, са испуном који има два истурена еркера према северној страни. Основа објекта је четвороугаона, а кров је на четири воде, са благим нагибом и истуреном стрехом, која је одоздо оплаћена даскама и покривен је ћерамидом. На северној, спољашњој страни куће налази се трем са констррукцијом на стубовима, који је повезан са улазом у подрум. Подрум је јединствени простор на четири храстова, симетрично распоређена стуба, који имају подвлаке и јастуке и равномерно преносе тежину спрата. Дрвеним стрмим степеницама долази се у средишњу просторију, у пространи ходник на спрату, око којег су симетрично распоређене остале просторије. На западној страни налази се доксат са истуреним диванханом на аркадама, по узору на моравску архитектуру“.
Мало од тог описа ни као давно свршени основци, нисмо разумели. Једино што смо знали – говорили су често Дача, Зоки и Браца – била је жеља да што чешће идемо у Народну библиотеку.
Ипак, један догађај је обележио њену историју.
-Шта се догодило!? – упиташе другари Дачу.
-Дуга и тужна је то прича. Новине су о томе писале, ТВ извештавала, а јавили су се и добри, хумани људи и институције! – настави је да беседи Дача.
-Не држи нас у неизвесности, другаре наш. Јао, ако је нешто трагично било, како нисмо знали!?
-Били сте далеко од завичаја и Власотинца, а нисте ни гледали ТВ! – рече Дача и настави причу: „Библиотека је тешко оштећена у пожару 2008. године, али је реновирана и свечано отворена 22. јануара 2013. године. Сви други детаљи нису важни!
-Сада, Дачо, Народна библиотека има прелеп изглед, зар не! – приупиташе другари.
-Да, наравно! Похитали су људи да помогну, а не бих посебно да хвали ни руководство библиотеке. Можда би се наљутили, јер су спкромни, нарочито директор, невероватно талентован и вредан песник! Уместо да вам о томе говорим, еви кратког описа који се налази и у књизи коју смо често цитирали: „Посебну драж простору даје јединствена збирка портрета под називом „Моји Власотинчани“, дело сликара и графичара, рођеног Власотинчанина Миодрага Нагорног. У сутурену је галеријски простор предвиђен за одржавање изложби, промоције књига, предавања и друга окупљања.“
-Сада ће нам дозволити да и ми, мали-велики песници, покажемо шта знамо, зар не! – рече Браца.
-Знам да ће бити све у реду. Па Народна библиотека је симбол града и увек добар домаћин, а посебно негује младе, талентоване ствараоце!
-Тако је, другари, и било. Упмтите име: „Народна библиотека „Десанка Максимовић“. И да додмо: пример за углед и много већим и богатијим срединама! – прозбори Дача правећи се важан као да је неки прави научник.
У овој значајној културној установи организују се песничке вечери, предавања, рецитали и други догађаји. Корисницима је на располагању разноврстан фонд који укључује популарну белетристику, стручну литературу, књиге за најмлађе, стару и текућу периодику, богату завичајну збирку.
Због своје лепоте и оригиналности, Народну библиотеку „Десанка Максимовић“, данас, многи млади брачни парови, после венчања, посећују и праве серију фотографија за породични албум.
– Преци Народне библиотеке, која је позната као „Гигина кућа“, живе, другари, у суседству и поносни су што се ова изузетно значајана установа културе позната, не само у Власотинцу, по њихово прадеди! – вели Дача док су школски другари знатижељно посматрали зграду неописиве лепоте за овo и нека друга времена.
