ОДАВНО ЈЕ ПОСТОЈАЛА ПОТРЕБА да се о лесковачком стваралаштву XX века напише прегледна и садржајна историја књижевности и публицистике. Иако је било довољно образованих, мудрих, вредних Лесковчана, који су то до сада могли да учини, из вероватно бројних, мени непознатих разлога, није урађено.
За историју лесковачког песништва посебно је била значајна 1977. година. Тада је Културни центар (директор мр Слободан А. Младеновић, главни и одговорни уредник Борислав Здравковић) објавио ,,Песмопис, лесковачки песници 1945 – 1975’’ који је уредио и предговор написао Мирослав Миловановић, професор. Та збирка се и данас, без обзира на неспорне слабости, може сматрати за најбољу панораму лесковачког песништва.
Најбољу, најцеловитију анализу лесковачке књижевности XX века, написао је Драгољуб Трајковић, правник и један од најобразованијих Лесковчана минулог столећа. Његов ,,Преглед лесковачког књижевног ствалашатва’’ незаобилазна је литература за било коју озбиљнију анализу. Због тога се појава овог дела 1973. године, као посебне едиције ,,Нашег стварања’’ (уредник Томислав Н. Цветковић), може сматрати изузетним догађајем, јер је реч о студији која иде у ред најбољих, највреднијих остварења, која су настала у Лесковцу. Верујем, међутим, да у време појаве ,,Прегледа лесковачког књижевног стваралаштва’’ ни аутор, ни уредник тог посебног издања ,,Нашег стварања’’, нису ни били свесни његовог значаја.
Ова моја књига рађала се из протеста, али уз много наде; рађала се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе, па и недовољног знања у писању овако обимних дела, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другим временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.
Књига је писана и са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Бити сам, одвојен од свакодневне галаме, од људи, некима се може учинити највећом казном. Али бити сам, и то поклоњено време даривати неком другом животу, била је моја највећа снага која ме је и нагнала да истрајем у овом послу. Писање – давно сам чуо и прибележио – писање је дело усамњених људи. Самоћа се дружи са надом да ће тај тренутак бити наше једино – вечито трајање!
„Лесковачки писци и њихово доба I – II“, (Лесковац 2021), друго, измењено и допуњено издање, раније објављеног двотомне студије – Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац (2015) није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник. Ако човек жели да буде довољно искрен и ако жели да буде део оваквог пројекта, природно је што је своје савезнике морао да тражи у књигама које су створене пре десет, двадесет, па и стотину година. И не само у књигама, и не само у периодици, и не само у затуреним белешкама. Дабоме, највише тамо, али за овакву врсту подухвата потребно је све то и много више од тога. Оно најважније – уз свакодневни, упорни, систематски рад – остаје ипак тајна сваког аутора. То је та шифра која може да доведе до успеха. Тај део стваралачког чина је – само мој! Трагање, одабир литературе, процена вредности сваког податка, критички осврт на време, људе и догађаје, дело су којим се сваки аутор књиге може без остатка да прикаже свима – и добронамернима и осталима. Ти остали су, знам из властитог искуства, драгоценији, важнији саговорници, јер ионако аутор верује – ма колико био самокритичан и склон реалности – да је написао добру књигу. Јер, да није тако, оне не би ни настајале!
У писању оваквих књига, и то свакако треба казати, није довољна само ауторова жеља, па ни обимна литература (али су то, свакако, предуслови без којих се тај наум не може остварити); нужна је и нека врста интелектуалне дрскости да се на све изазове који се намећу дају одговори ,,отворених очију’’. Дабоме да је и то само део, али важан део, посла, а све остало је – мукотрпно истрајавање!
МОГАО БИХ ДА ЗАКЉУЧИМ, без лажне скромности, да сам у овој студији која се може разумети и као својеврсна књижевна хрестоматија[1] омогућио још потпунији увид у књижевно стваралаштво Лесковца у веку који је за нама, али и на почетку новог доба.
Данило Коцић
[1] Шта значи ХРЕСТОМАТИЈА? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.
ОПШИРНИЈЕ О В Д Е Данило Коцић – Лесковачки писци и њихово доба, I-II
