ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ (СЕЛО ДАДИНЦЕ) – Чудно је наше време. Вест протраји као месечина и мук. Занеми се за трен, после тога све по старом.
- У ствари, шта је време? Шта значи та реч када је, како ми је једном беседио доктор Добривоје Бошковић, полиглота, светски путник, оно ограничено животом!
- То ће ти срце рећи. Оно зна и пораз и победе, и мрак и светлост, и лакоћу и тежину, оно саветује боље од разума!
- Ово време је мој међупростор између оног јуче и долазећег трајања. Ако дође. Нада увек умире последња.
- Оно је ту да опомене, ако га слушамо.
- Често нерадо чинимо.
- Наш разум противуречи нашем разуму.
- Време схватамо као нечији дар, као поклон који треба да чувамо, ако знамо да чувамо. Најчешће то не чинимо.
- Слеђен сам пред бујицом лоших вести. Нису настале далеко, ту су око нас.
- Преваре, фалсификати, лажна обећања, много сујета. Све у једном трену и на истом месту.
- Превише да се довољно разуме и схвати наше време.
- Други ме слушају док ћутим.
- Тако најлакше подносим своју срџбу.
- Не могу другачије да разумем ни своје, ни туђа времена.
- Ваљда због година, мојих и њихових.
- Једни причају о ономе што је било, други о дешавањима које очекују.
- Налазим се у међупростору између та два трајања.
- Оно што је било, за мене је већ далека прошлост, а надања су варљива, чудна, непоуздани сведоци.
- Нисам радостан што дуго живим, него што могу да се и даље сећам! – говорио ми је не једном чувени лесковачки песник, професор и боем Бора Здравковић, док занети лепотом тренутка седимо у кафани.
- Живот, живљење, то је трајање и нечије време.
- Опет је то враћање на почетак приче о месечини и муку, о сенкама које су крај нас, о шумовима које не чујемо, о песмама које смо некада разумевали, о љубавима које су нестале…
- Између два трајања – садашњи тренутак је треће доба – поништене су многе илузије, нестали су снови, загубила се пријатељства, остало је премало дана да се присећам шта је било вредно у „неисписаном рукопису“ живота.
- Неки се плаше самоће, јер им тишина уноси немир.
- Моје трајање је у знаку друге слике.
- Само у самоћи, изолован, остављен, заборављен, могу да разумем своју „изгубљену тишину“.
- Време мерим само по своме сећању, а оно полако опомиње да је нешто било, застало, помало заборављено и да је преостало да се надам како ће то нешто и даље бити довољно да пролазност времена разумем као велику, највећу авантуру своје збиље.
Извор: Јужне вести
