ЛЕСКОВАЦ. – Језик којим људи међу собом опште и споразумевају се, који једни другима исказују своје мисли, осећања и расположења, није ништа друго већ низ веза појединих речи. То је сасвим једноставна и позната истина за коју не треба никаквих посебних доказа.[1]
Danilo Kocić: „Leskovački pisci…“ i „Govor Leskovca i juga Srbije…“
(…) Обично се узима да српскохрватски језик има три основна или главна дијалекта и то: штокавски, чакавски и кајкавски, који су ове називе добили према томе како у њима гласи упитна заменица што (одн. шта). Овај облик те речи има само у говорима првог од набројена три дијалекта, у другом она гласи ча, а у трећем кај. А сваки од тих дијалеката има опет по већи број говора у понечему различитих међу собом.[2]
(…) Најстарији штокавки говори протежу се правцем југозапад – североисток од призренског краја до Тимока, те се зову призренско-тимочки говори. Они захватају источну и јужну Србију између горе означене јужне и источне границе штокавког дијалекта према Републици Македонији и Бугарској и северозападне његове границе, источно од Зајечар, иде нешто јужније од овога града, преко планине Тупижнице, Ртња и Буковника (на запад) до Сталаћа, а одавде скреће на југ између Малог и Великог Јастрепца, иде према Прокупљу и Куршумлији и даље пролази источно од Приштине на Косову. Одавде та граница опет скреће, сад према југозападу, преко вароши Липљан и планинеГолеша силази у Подрим, обухвата призренски крај и допире до Ђаковице.[3]
Говор Лесковца (и околине) спада у призренско-јужноморавски говорни тип призренско-тимочког дијалекта. Као такав он се налази у корену српске дијалектологије као науке. Једино у Вуковом осврту на српске народне говоре нема помена о лесковачком говору, као што нема ни говора југоисточне Србије уопште. Вук, као што знамо, није познавао говоре источне и јужне Србије и они нису нашли своје место у његовој подели српских народних говора. Он, нажалост, у свом Речнику под одредницом Торлак даје тумачење да је то “човјек који нити говори чисто српски ни бугарски”, што је – обично у негативном контексту и са лошом намером – често цитирано место из Вуковог речника.[4]
Своје место лесковачки говор налази већ у раду норвешког слависте Олафа Броха – Дијалекти најјужније Србије. Олаф Брох је Лесковац сврстао у говоре моравске долине, којима по њему припадају врањски и лесковачко-власотиначки говор
Оснивач српске дијалектологије у правом смислу – Александар Белић – уврстио је говор овога града у своје обимно дело Дијалекти источне и јучне Србије, те је тако лесковачки говор предмет проучавања дијалектологије још од самих њених почетака, а то значи од 1905, када је А. Белић објавио своју обимну монографију.
%
Лесковачки говор у фонетском смисли каратеришу ударни акценат и полуглас (у лингвистици се обележава са ь) (лькьчь́к, чь́чкалица, петь́л…). Остали гласови се углавном изговарају као и у књижевном језику, осим гласа ч који се изговара меко (појаву називају цокањем). У морфолошком смислу, главна карактеристика је постојање само два падежа: номинатива и падежа за све друге облике именских речи (casus generalis).
Глаголи немају инфинитив, а код неких глагола има специфинчних облика (работив, певав, бегав…). Карактеристичне су и заменице (ги, га, гу, њума, њојзим)… Особена је и компарација придева, која иде са предлозима (убав, поубав, наујубав). У овом говору се компарирају и именице (човек, почовек, најчовек). На лесковачком говору написана је вредна књижевно и лингвистички релевантна литература а сакупљен је драгоцен лексички и фолклорни материјал.
%
Данило Коцић, новинар: „Лесковачки писци – трагови и трагања“ – студија
СТАРА АКЦЕНТОЛОГИЈА – За илустрацију говора Лесковца и југа Србије (уз обележене акценте) наводимо примере из „Речника говора јабланичог краја“ Радмиле Жугић:[5]
- Идо̀мо ја и То̀ма у Леско̀вац, купѝмо на уну̀ке мло̀го у̀баве аљѝнке на крнѐри.
- Понѐси амрѐл, мож завр̀не, видѝш да се обла̀чи.
- Ба̀бе пошлѐ у сабо̀р у а̀к пла̀дне, па разапѐле амрѐли.
- Мло̀го ву доса̀ђује тај ка̀мењ у жљу̀ч, ће мо̀ра да ѝде на апера̀цију.
- Изучѝја се у̀баво да свѝра рамунѝку, рамунѝкаш на мѐсто.
- Донѐси артѝшке да подло̀жим о̀гањ!
- Од ово̀ј бѐло бра̀шно нѐма арчѐње до Велѝгден. Мло̀го се даја̀ на арчѐње, а нѝшта нѐће рабо̀ти.
- Нѐмам атьр нѝшта да рабо̀тим, нѐмам за куга̀ да се му̀чим, деца̀ ми се по свѐт растика̀ла.
- Сабра̀ле се ба̀бе пред капѝју, седѝв у ѐндек и ора̀тив.
- Немо̀ј се мло̀го ба̀виш у Леба̀не, детѐ ће се разбу̀ди па ће пла̀че!
Два су аутори оставили значајна дела о лесковачком говору. Јован С. Михајловић објавио је 1977. године расправу ,,Лесковачки говор’’. Књига је лепо замишљена; има лепе прилоге у облику записа народног стваралаштва и речника. Све је у овој књизи занимљиво али као да за обраду грађе није била довољна ауторова уистину велика љубав за родни крај и његов говор, а вероватно су стајале и тешкоће да се до поузданије грађе дође на најбољи начин. Највише омашки има у систематизацији, у распореду правих примера на права места. Због тога неупућен читалац на многим местима може бити изложен заблудама, а онај ко више о народним говорима јужне Србије зна неће бити задовољан резултатима који су овде изложени. У методолошке недовољности спада и некритички избор информатора: већином су то људи града са сељачким пореклом, неретко из шире околине. Природно је, онда, што је грађа неуједначена и не увек репрезентативна. Ипак, расправа је лепо дочекана од Лесковчана, али својом појавом она просто моли да је нека нова студија замени и превазиђе. На то се још чека. Докле?
Други један посленик на језичком проучавању Лесковца није тако лепо дочекан, иако му заслуга није мања од Михајловићеве. Наиме, Брана Митровић објавио је 1984. године ,,Речник лесковачког говора’’ (који је доживео друго издање).
Митровић је у ,,Лесковачком зборнику’’ објавио и друге радове о лесковачком говору: Пред лесковчаким говором (1979), Лесковачки говор (1981), Путевима етимологије лесковачког говора (1984), па му се не би могло замерити на неупућености, а укупан рад обезбеђује му лепо место међу не баш многобројним проучаваоцима лесковачког говора.
Ова књига је својеврсни дуг свима који су се бавили језиком југа Србије. Њихова дела била су и основни извор за обраду ове занимљиве, али деликатне и, мора се признати, недовољно проучене теме.
ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР припада варијанти јужноморавских гово ра призренско-тимочког дијалекта. У фонетском смисли каратеришу га ударни акценат и полуглас (у лингвистици се обележава са ь) (лькьчь́к, чь́чкалица, петь́л…). Остали гласови се углавном изговарају као и у књижевном језику, осим гласа ч који се изговара меко (појаву називају цокањем). У морфолошком смислу, главна карактеристика је постојање само два падежа: номинатива и падежа за све друге облике именских речи (casus generalis). Глаголи немају инфинитив, а код неких глагола има специфинчних облика (работив, певав, бегав…). Карактеристичне су и заменице (ги, га, гу, њума, њојзим)… Особена је и компарација придева, која иде са предлозима (убав, поубав, наујубав). У овом говору се компарирају и именице (човек, почовек, најчовек). На лесковачком говору написана је обилна и књижевно и лингвистички релевантна литература а сакупљен је драгоцен лексички и фолклорни материјал.
%
У Лесковцу је 2006. године одржан први научни скуп о дијалекту и дијалекатској књижевности у организацији Лесковачког културног центра. Тог 7. децембра 2006. године, Лесковац је био престоница научне мисли о дијалекту. Саопштено је петнаест реферата дијалектолога и књижевника који пишу на дијалекту, промовисан „Речник говора јабланичког краја“ Радмиле Жугић.[6]
Овде, на југу, људи се сасвим добро разумеју и без акцената (а тек им дужина није ни на крај памети!) Ипак, тек када сам одслушала прво предавање свог професора акцентологије Петра Ђукановића, схватила сам колико је леп српски књижевни језик – записала ја на свом ФБ профилу једна студенткиња и закључила: „Тајна је у акцентима и дужинама!“[7]
Али, кренимо редом:
- акцентовани слог је онај слог који је доминантан у некој речи, онај који је најистакнутији у речи, најгласнији;
- овако се обележавају (видети слику):
СКИЈЕ: Како се спуштате најбрже низ брдо – на две или на једној скији? Наравно, на две, па је ово подсећање на КРАТКОСИЛАЗНИ акценат; БРДО: А кад се спустите низ брдо, а нема жичаре – дууугоооо се пењете, па је ово подсећање на ДУГОУЗЛАЗНИ акценат;
ЈЕДНА СКИЈА: као краткосилазни али једна црта – КРАТКОУЗЛАЗНИ; Једна скија: супротно од краткоузлазног – ДУГОУЗЛАЗНИ.
Ето, сад кад смо научили како се који обележава, прешли смо пола пута. А сад редослед одређивања акцента: Поделите реч на слогове (као кад скандирате: Пар-ти-зан, Звез-да, Ми-ле-на, Мар-ко);
- корак – МЕСТО АКЦЕНТА; одређивање места акцента: СУН-ЦО-КРЕТ – на последњем није, СУНцокрет или сунЦОкрет-ово прво, дакле СУН-цо-крет; фо-ТЕ-ља, МАС-ли-на, КЛА-вир…
- корак: ДУГ – КРАТАК
- корак: СИЛАЗНИ-УЗЛАЗНИ
За ово под 2. и 3. мала помоћ следи.
И наравно, још да додамо нека правила:
- једносложна реч има само силазне акценте;
лав – вал, сан – нас.. само силазни дуг или кратак (скијице – кратак, капица-дуг);
- унутрашњи слог вишесложних речи носи само узлазне акценте; (цртица лево, цртица десно; треба само одредити да ли је дуг или кратак);
- на првом слогу може да стоји сваки акценат;
- на последњем слогу никад не стоји акценат;
И шта онда?! Многи све ово знају, а не знају да одреде акценат, јер ми који нисмо рођени у подручју које препознаје акценте, тешко да можемо да научимо да их изговарамо. Можемо да их препознамо кад чујемо правилно изговорене; мислим, то можемо да научимо, али врло ћемо тешко научити да их изговарамо, тешко, али не немогуће, иначе не би било доброх глумаца и рецитатора ни из Ниша, ни из Врања, Пирота, Лесковца, а знамо да их има!
Па, како?! Једноставно, све се учи, па и акценат! Само треба да замислите како би ту реч изговорио неки ваш рођак из Ужица или Ваљева, а ако га немате, можда неки лик из серије из тог краја, можда Дракче, рођак са села.
Издвајање и истицање одређеног слога у оквиру речи назива се акценат. Акценатски систем српског језика делује доста компликовано. Већина нас се „плаши” сусрета са њима. Тај бојажљиви приступ највише долази до изражаја када треба спремати испит. Кроз следећи текст показаћемо да акценти нису баук!
Српски језик, дакле, има четири акцента који се разликују по трајању и тону: дугосилазни, краткосилазни, дугоузлазни, краткоузлазни. Уз њих постоји и постакценатска дужина.
Иако све делује доста сложено, постоје одређена правила која нам помажу да схватимо њихову природу. Хајде да их се подсетимо!
Једносложне речи имају само силазне акценте.
Када реч има само један слог, акценат је дугосилазни, као у речима мрâв, ђâк, јêж, или краткосилазни цȁр, брȁт, кȍш. Треба обратити пажњу када мењамо одређену једносложну реч кроз падеже. Уколико мењамо реч која означава нешто живо, она неће мењати акценат. Када мењамо реч која означава нешто неживо, онда ће она променити акценат из силазног у узлазни: глâс – о глáсу, зûб – о зúбу. Изговорите ове примере и чућете да не звуче исто!
Мали савет: обавезно изаберите по две речи да вам буду „калуп“ за сваки пример на који наиђете. Тако ћете најлакше одредити акценат у датој речи. Наши примери су дрûг и сȁн.
Покушајте сами да акцентујете следеће примере: миш, филм, век, крш, лом, зид, топ. Није било тако тешко, зар не?
Унутрашњи слог вишесложних речи има само узлазне акценте.
Ова тврдња одмах нас усмерава на то да се силазни акценти не могу наћи на унутрашњим слоговима, па нам то олакшава посао. У примерима сигúрност, наговáрати, ведрìна, матемàтика, возáчи, астронòмија имамо дугоузлазне и краткоузлазне акценте.
Ево примера за вежбање: барикада, балада, кривина, спаваћица, претрчати. Дакле, знамо да иду узлазни акценти, треба само одредити да ли су кратки или дуги.
На првом слогу може стајати било који акценат.
Е, ово нам задаје доста мука. Како одредити акценат? Када наиђемо на неку вишесложну реч, прво одређујемо место акцента (у овом случају први слог), а онда и дужину (Да ли изговарамо баааалон или балон). У многим примерима може нам помоћи и дијалекат. Сетите се серије „Село гори…“ и њиховог изговора нпр. речи лекар? Акценат је на последњем слогу: лекâр. Пошто у српском стандардном језику акценат никада не стоји на последњем слогу, он се мора померити за један слог напред. Тада он мења и тон – прелази из силазног у краткоузлазни. Тако добијемо лèкар. Такве су и речи: белешка, зубар, крунисати, кармин, лажов итд.
Наша два примера као калуп за узлазне акценте су рúка и àтлас.
Неакцентовани слогови могу бити кратки и дуги. Дуги слог може бити само иза акцентованог слога и назива се постакценатска дужина. Кòпам, чìтам су примери где нам опет може помоћи дијалекат. Ако је у дијалекту акцентован последњи слог (копâм, читâм), у стандардном језику силазни акценат прелази напред, а на том месту остаје дужина, па добијамо кòпāм, чìтāм.
Акценат спада вероватно у, благо речено, најмање омиљене лекције, када је српски језик у питању. Једна студенткиња је прибележила: „Ја сам лично на факултету имала професора са Катедре за српски језик, који је докторирао на акцентима и о чему год да се причало и предавало, он је то некако повезивао са акцентима и користио прилику да прозове некога и да му акцентује одређене речима и одреди врсту акцента. Резултат је био да смо сви, генерацијски, замрзели акценат. Више смо се бавили акцентима у страном језику, него у сопственом.
Шалу на страну, акценат мучи многе од вас, знам поуздано од оних са којима сам у контакту. Да смислим нешто оригинално, да вам помогнем, тешко! Реч акценат потиче од латинске речи (accentus), што би значило буквално песма, запевање додато говору.
Тамо где је потребно да акцентујемо, ту на неки начин мало и запевамо а да нисмо тога свесни. Шта год да књиге пишу и стручњаци кажу, одређивање акцента у српском језику највише зависи од осећаја за слух, односно ритам а то спада у урођене таленте.
Danilo Kocić, publicista: „Leskovački pisci i njihovo doba“, studija
[1] Михаило Стевановић, Савремени српскохрвстски језик, II, Научна књига Београд 1969, стр. 1.
[2] М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I, Научна књига, Београд 1970, стр. 7.
[3] М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I, Научна књига, Београд 1970. стр. 11.
[4] Јордан Марковић, Лесковачки говор и српска дијалектологија, Наше стварање, Лесковац 2007.
[5] Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки збирник LII, Београд 2005.
[6] Радмила Жугић, научни саветник Института за српски језик САНУ, „О лесковачком научном скупу у овом зборнику“, Наше стварање, Лесковац 2009, стр. 5. Напомена: Дијалекат – дијалекатска књижевност (Зборник радова са научног скупа у Лесковачком културном центру 25. и 26. септембра 2008. године).
[7] Маја Радоман Цветићанин, Акценти. Напомена: Видети сајт www.majaradoman.com
