Danilo Kocić, novinar: Kratka istorija Leskovca – Ča Mitina škola (XI)

Loading

ЛЕСКОВАЦЧА МИТИНА ШКОЛА – Нема ниједног истраживача историје лесковачког школства, који као своје најважније полазиште није имао ’Ча Митин школу’’. Због тога ћемо, природно, и најпре о томе писати. О ’Ча митиној школи, односно о  школовању у Лесковцу до ослобођења (1877) најбоља сведочанства је оставио Глиша Костић. Врло драгоцена, нужна литература, ’Ча Митина школу’’ коју је написао Глиша Костић, објављена је као посебно издање Народног музеја у Лесковцу (књига 10, уредник Хранислав Ракић).
Са насловне стране се види да пун назив књиге гласи: ’Ча Митина школа – наше школовање у Лесковцу до ослобођења (1877)’’. Назначено је да је реч о првој књизи и да је штампана у Београду, у штампарији Драгољуба Миросављевића, године 1898, а да је цена књиге – један динар!
,,Некоји наши уважени писци писали су у ,,Учитељу’’ нешто мало о школовању нашем у Нишу и његовој околини и у пиротском округу, али само површно и на дохват, јер су то прибележили и написали онако како су то чули од других, а свак зна, да чути и видети није свеједно. Без зазора могу рећи да су они изнели и такве мале безначајне ствари, које, такорећи, врло мало пажње заслужују, према оним стварима које су они изоставили јер их нису штампали. Последњи је нешто о овома прибележио и навео у ,,Учитељу’’ 1896. мој уважени друг г. Тихомир Ђорђевић, професор, уколико је то могао сазнати од појединаца, приликом ревизије у срезу власотиначком, округа пиротског.[1]
Дакле, најпре смо дознали шта је Глишу Костића побудило да се и он као савременик ондашњег школовања латио посла ,,да опише целокупно наше ондашње школовање у Лесковцу, свом месту рођења, и то изнесе у неком од наших школских листова’’. Костић даље оцењује да ,,на тај начин, кад се после буде потанко знало какво је школовање било у Лесковцу, у вароши, лако се онда може појмити како је оно било у околини, којој су и онда, као и данас, највише школе служиле као тип’’.
Дознајемо из Предговора да је Костић са ,,овим послом’’ био брзо готов, јер је ,,исте године (1896) написао пуних десет табака о овом школовању нашем, обухватио само најглавније и најкрупније ствари и занимљивости, али ипак новине и непознате не само обичном читалачком свету, већ и најбољим и најпризнатијим педагозима и књижевницима нашим’’.
И сада следи готово невероватан обрт, јер када је Глиша Костић овај рад дао неколицини професора на оцену, код њих је наишао на разочарење! ,,Не само да су сви они били противни оваквом ,,кратком  и  простом  излагању  тако  драгоцених, а  за  историју  нашег  школовања  јединствених  ствари, него су, шта више, били противни и томе да ова грађа изађе у каквом било ,,листићу’’, где би остала неопажена од ширих кругова. Костић потом наглашава како му је ,,већина саветовала да ову грађу наново прерадим и да у њу унесем и све појединости њене, како би иста добила изглед једне заокружене целине, па да то онда штампам у – засебну књигу. Али, закључује Костић, како је то штампање ,,скончано са трошковима’’ сложили су се да овај рад ,,овако опширно разрађен’’, штампам прво у ,,Учитељу’’, а после да то ,,прештампам у посебну књигу’’.
,,Тако и учиних. Одмах сам похитао у Лесковац где сам застао још жива ’Ча Миту, који ми је, на моју молбу, подробнија обавештења о ондашњој својој школи дао, а уз то сам се, пак, и с неким Лесковчанима боље распитивао, те на основу свих ових података, а првенствено свога личног познанства, у току прошле године, на терену, разрадих по горњем упутству ову грађу, коју после по њеном учитељу, кога смо сви по имену звали ’Ча Мита, назвах: ’Ча Митина школа’’.[2]
Сигурно је занимљиво, али и поучно даље објашњење Глише Костића  да ,,иако ми је ово прва књига коју написах, опет сам се постарао да она буде што потпунија и верна копија, како би читаоци могли добити праву и истоветну слику оне школе, којој је душа био ’Ча Мита’’. Уредништво ,,Учитеља’’ је било прихватило да штампа ову књигу у новембарско-децембарској свесци, ,,али и поред све моје жеље и мога заузимања да слова буду крупнија, опет уредништво не хтеде то учинити. С тога сам био принуђен да прекинем даље излажење у ,,Учитељу’’ и да књигу изнова штампам сам о свом трошку’’.[3]
То је, дакле, био занимљив, на моменте и потресан Предговор књиге, а затим следи немање интересантан Увод, из којег дознајемо појединости о Лесковцу у то време, али и занимљовости о згради у којој је била ’Ча Митина школа’’.
У вароши Лесковцу постоји и данас, до старе цркве, стара зграда, ограђена тврдим зидом од ћерпича, у коју се улази на велику, двокрилну капију. То је лесковачка основна школа. На њој пише 1854. те се по томе може закључити да је та школа ту још од те године. Тако започиње Глиша Костић историју школе и даје оцену да је ,,зграда врло велика и једноспратна’’, да је улаз са западне стране и да се прво улази у веома велики ходник, који после води за учионице и остала одељења. На ,,супротној страни’’ налазе се управо дворишта где су ,,бунар и нужници, а са северне стране иде се у порту’’. До 1870. године, у овој згради беше, пише даље Костић, једна необично велика и једна обична учионица, једна повећа соба, једна кухиња, коју онда зваху ,,кафеоџак’’ (јер су у њој наставници кували кафу).
Глиша Костић даље пише да су ,,у почетку биле само две учионице, велика и једна обична (резервна), а 1870. године ,,подиже се трећа, мања од друге, а такве су остале до ослобођења’’.
,,Ова велика учионица беше оваква: дугачка преко 30, широка скоро 20, а висока 6 метара. (…) На средини западног зида беху велика двокрилна врата, а на три остала зида 20 и неколико великих прозора. На источној страни, пак, учионице беше једно, на неколико степеница, уздигнуће, дашчано уздигнуће, ограђено високим, затвореним (такође дашчаним) доксатом, те се човек једва из њега види када стоји.
Костић наводи да је и она друга ,,обична учионица имала веома много прозора, али није имала ,,чардаче’’ и ,,апсанче’’. Новоподигнута, пак, трећа учионица ,била је по пространству најмања, те је за то зваху ,,мала чкоља’’.[4]
У великој учиници је било 20 и неколико веома дугачких клупа, две велике и неколико малих (за зид) црних табли, један необично велики сто, две три столице, једна слика и мноштво уоквирених таблица, које су биле ,,више од по метра високе’’ (јер су својом висином стајале усправно).
Таблице су биле од дебеле хартије са простим дрвеним рамом, а на њима су била исписана сва слова, велика и мала, па онда слогови, речи и реченице (посебно) и на њима су ђаци вежбали у читању.  Клупе су биле веома просте, јер су озго имале само једну даску за наслон књига… Клупе су биле толико дугачке да је у свакој од њих седело преко 20 ђака, и зваху их ,,чинови’’…
(…) Школовање је било добровољно. Родитељи су уписивали децу кад је коме воља била, али обично на Чисти понедељак. Прозивке у школи није било, нити је опет ко тражио, да се уписани ђаци уредно испишу из школе.
У оно време учитеља зваху ,,даскал’’, а у овој великој учионици радили су онда ,,два даскала’’. То беху даскал Мита и даскал Ђорђе. Даскала Миту ђаци зваху ’ча Мита (чича Мита), а даскала Ђорђа – ,,бата Ђорђе’’ (место господин Мита и господин Ђорђе), јер он беше млађи од овога.
Глиша Костић потом пише ,,ни испита преко године, нити на крају године, није било, па по томе ни великог распуста, већ се у школу ишло целу годину’’. Није било ни одмора ,,у четвртак после подне’’ сем што су ,,у суботу после подне ишло без књига те се учило певање и ишло у цркву на вечерње’’. Само су ђаци ,,пуштани од школе по неколико дана за Божић и Ускрс’’. Чак ни ,,између часова није било одмора, већ како се уђе у школу не излази се док се не пође кући’’.
Ево, на пример, како Глиша Костић описује један час: ,,Како ко дође изјутра или по подне у школу, мора да заузме једно место у којем било ,,чину’’ (јер се седело где је ко волео), да извади књигу и учи док се не скупе сви ђаци. Најпосле дођу ’Ча Мита и бата Ђорђе (да се послужимо ђачким називима) и одмах се очита заједничка молитва. Потом се ’Ча Мита и бата Ђорђе ,,шетају’’ по учионици – свуда и наоколо око клупа и разговарају и пуше, а ђаци продуже учење. Неки се додуше и играју, па и бију, док се ови с далека краја приближе њима’’. У овој школи часови су били ,,од 2 до 5 пре и 7 до 10 после подне – по турском, а то је од 8 до 11 пре подне и од 1 до 4 часа после подне, по европском сату’’.
,,Ча Мита Николић беше стар човек, коме је онда могло бити 55 до 60 година. Био је мала раста, ни сувише дебео ни сувише мршав, црномањаст, пуних проседих бркова, густих и дугачких обрва које му падаху на црне, мутне очи, и проседе браде и косе. Браду и врат бријао је а тако исто и косу до пола главе, те је носио перчин. Глас му беше крупан, а говорио је полако. На главни је носио тврду, високу, озго пљоснату – какве се онда ношаху – црну шубару, а од одела ношаше: под туром сукнене чакшире, зелен појас од американа и дугачко гуњче, а зими пак ношаше плитке, доста тешке, потковане ципеле, и вунене беле чарапе. У рукама, пак, увек је држао крупне бројанице, које је непрестано престима претурао, зрно по зрно. Многа су му деца била помрла те је био доста благе и мирне нарави. Ђаке је волео као своју децу и учио их како је знао и умео, та их спремао да буду добри грађани. И успео је.[5]
За ’ча Миту, Костић пише да ,,није никакве школе свршавао, сем што је нешто мало учио код неког старинског даскала и неких попова у Лесковцу’’. Али опет, додаје Костић, ,,он је у оно време био ,,најчувенији’’, кад је ,,Синод’’ могао баш њега да узме за свога учитеља’’.
Дознајемо да му је плата била веома мала, ,,у почетку је била само неколико стотине чаршијских гроша на годину и тек доцније протури 1000 гроша’’. Он је ,,свој посао истински волео, а школу није никада напуштао’’.
Глиша Костић сасвим другачије описује другог учитеља, Ђорђа Петковића. ,,То је повисок, сувоњав човек, онда црних бркова, смеђа лица, плавих и ватрених очију, а ређих и малих обрва. Једва да беше протурио тридесету годину. И он је браду бријао, али није носио перчин. Теме му је сасвим голо, а осталу је косу шишао. Глас му је танак, а кад говори, по мало шушка’’.[6] И за њега пише Костић да није ,,никакве особите школе свршио, али је опет више учио од ’ча Мите. Био је неко време учитељ по селима, а после га ,,Синод’’ узе за помоћника у ’Ча Митиној школи.’’[7]
Један податак, како и сам Глиша Костић оцењује, може бити невероватан. Говорећи о томе како су се ’Ча Мита и бата Ђоша слагали (што је реткост код данашњих учитеља), наводи да се ,,никада нису пожалили ни на какве тешкоће иако их је исувише било, нити опет на велики број ђака којих је свагда било по пет до шест стотина у једној истој учионици.’’[8]
Крајем шесдесетих година (мислим 1868) дође у Лесковац за учитеља г. Јосиф Костић, свршени ђак Сомборске препарандије, кога је наша држава била послала, те он отвори и друго, односно треће одељење, које смести у ону другу, обичну учионицу, која дотле стајаше празна, али оно не беше дуга века, јер је ускоро г. Јосиф морао напустити Лесковац и отићи у своје место рођења – Приштину. Не потраја дуго, а ,,Синод’’ изради код турске власти, те ова допушти г. Јосифу да се врати у Лесковац, и он се врати 1870. године.[9]
Из целе ’Ча Митине школе, Јосиф Костић је издвојио неколико десетине најбољих ђака ,,од сваке сорте’’. Ова школа се разликовала од претходне, а и учитеља су звали ,,господином’’ а не по имену, а грађани га зваше ,,учитељем а не даскалом’’. Истина, ,,испита у њој није било… али је учитељ Јосиф ипак ,,у две или три године једанпут и то свечано држао испит на сам Петровдан’’. На испит је долазила цела варош, и мушко и женско, и старо и младо, и велико и мало, а првенствено турски чиновници (кајмакан, мудурини итд) који су добре ђаке даровали великим сумама новца.[10]
После Ј. Костића у Лесковац долази за учитеља Настас Крстић ,,такође са стручном спремом’’, а ,,ускоро за овим учитељ Настасова жена пок. Ленка, отвори и женску школу, у којој број ученица, за кратко време порасте преко 50. У ,,њој се предавало све оно што је једној домаћици и мајци требало за живот. ’Ча Мита није остао до ослобођења учитељ, јер је пред сам рат за ослобођење, не знам зашто, оставио учитељство и са својим синовима радио у дућану Њега је заменио један ђак из ,,мале чколе’’, пок. Спира Здравковић.[11]
(…) И учитељ Јосиф и учитељ Настас и данас су учитељи у Лесковцу (учитељ Настас је пре неколико месеци стављен у пензију), бата Ђорђе је у општини лесковачкој квартирник, а стари и добри ’ча Мита је умро у децембру 1896.[12]

[1] Глиша Костић, ’Ча Митина школа, Народни музеј, Лесковац; (Почетак књиге и поглавља Предговор).
[2] Видети ’Ча Митина школа, стр. VII
[3] Књигу је Глиша Костић ,,посветио свом првом учитељу у Педагогији, господину Живану Живановићу, саветнику у пензији’’.
[4] У оно време у Лесковцу су звали школу – ,,чкоља’’
[5] Исто, стр. 15-16.
[6] Исто, стр. 17.
[7] Исто, стр. 17.
[8] Детаљније видети стр. 19.
[9] Исто, стр. 89-90.
[10] Исто, стр. 92.
[11] Објашњење Г. Костића: Спира Здравковић је ускоро после тога отишао Богословију, а по ослобођењу био је у Лесковцу учитељ и управитељ, а у последње време и ђакон, до 1886.
[12] Видети стр. 98.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading