ЛЕСКОВАЦ – Новинар у изолацији заправо звучи као оксиморон. Људи и професија која је сва окренута заједници, разговорима, контактима, одједном су се, попут многих грађана, нашли закључани између четири зида. Њихово виђење спољног света из ове перспективе повод је за серију текстова које ће Грађанске иницијативе објављивати у наредном периоду желећи, пре свега, да понуде виђење стварности из једног другог угла на који ни они, а ни ми, као читаоци, нисмо навикли.
Преносимо прилог са сајта Грађанске иницијативе.
Данило Коцић, дописник Политике и уредник сајта www.medijacentar016.com
Недеља, 29. март 2020.
Јутро је. По новом, летњем рачунању времена. Тачно 5,55 часова. Тада укључујем Радио Београд, не мењам радио станицу. Још у детињству, и касније, док сам студирао, редовно сам слушао Радио Београд. Због дивних спикера и радио-репортера. Хтео сам да што боље научин акценте. У томе сам поприлично успео. Волео сам да, пре свих, имитиран Радивоја и Марка Марковића, врхунске спортске репортере. Са Марком сам се много година касније упознао као новинар „Политике“. Знам његову личну драму, али то је друга прича. Неколико месеци пре смрти, сазнао сам да је тешко болестан. Данима сам се због тога осећао лоше.
С нестрпљењем чекам вести у шест часова. Данас ништа ново! Вести о епидемији, броју оболелих, широм света и у Србији. У изолацији сам немоћан. Молим да свима буде боље. Знам, иако нисам доктор, неки неће преживети ове дане. Игра бројева замара, јер свака смрт је за себе посебна, трагична прича.
Осам сати!
Доручак. Припрема супруга, која је такође у изолацији. Једемо пржена јаја. То ми је најдражи доручак. Још из детињства. Као ученик, свом старом добром учитељу Драгомиру (нашу и његову породицу делила је лепа ограда, не превише висока и могли смо да се видимо и попричамо) повремено сам доноси доручак: пржена јаја! Тај мирис носим као најдражу успомену. Задужен сам да кувам кафу. Горку, без шећера. Тако нам је укуснија. Годинама то радимо. Мали ритуал, мало задовољство, колико да се осетимо срећним у ово време самовања.
Девет сати!
Ћерка, која је недавно завршила специјализацију на Медицинском факултету у Београду (где живи са породицом) и сада је укључена у борбу против пандемије, зове, уз подсећање: „Тата, мама, не излазите из куће! Да ли сте узели своју терапију!“ Одговарамо, као да се бранимо: „Да, не брини!“ Свакога јутра се то понавља: доручак, терапија, доручак, терапија, доручак, терапија! Присетих се чувеног глумца Властимира Влаисављевића, који је био на Голом отку три године. Одговарао је у једној ТВ емисији, уз осмех: „Није то тако страшно: лето-зима, лето-зима, лето-зима! И прође робија!“
Син Душан, који живи у Нишу (новинарством и уређивњем једног часописа на енглеском бави се година, али је од недавно бе посла), такође нас упозорава: „Никуд из куће!“ Одговарамо забринуто: „Сине, бринемо за тебе. Води рачуна и о себи и Лаву, нашем дивном унуку“. Пет година има; научио сам га како се ређају фигуре и игра шах. Сада то не могу да чиним. Не може да ме посети. Договарали смо се да сви будемо на окупу за Ускрс, али се то, извесно је, неће десити.
Десет сати!
Комшија (није у изолацији), редовни купује „Политику“. Доноси и мени новине. Прелиставам с краја – годинама. Готово по правилу читуље. Из дана у дан! Повремено препознајем људе, има ту и познаника. Све је краћи списак мојих пријатеља! Разумљиво! Читам на насловној страни: „Највећи пораст броја заражених, дужи полицијски час викендом“. У поднаслову: „Сајам спреман за прве пацијенте“. И једна охрабријућа вест: „Нулти пацијент пуштен на кућно лечење“. И када помислим да има оптимизма, читам: „Укинута вечерња шетња паса!“ И онда тема недеље: зашто нам тешко пада карантин!“ Остајем без коментара. Осећам да ћу побеснети (што нисам раније умро), и на ову власт која се (коначно) досетила да уважи предлог – струке! Тако смо дошли од „најсмешнијег грипа на свету“ и „ракије која је благотворна“, до – изолације. Пред нама су, дакле, тешки дани! Неки стручњаци пргнозирају да ће у свету пандемија однети пет одсто заражених. Још нисам укључио ТВ, а интернет ми је при руци. У недоумици сам да ли да прелистам домаћу и страну штампу. Агенције јављају да није свуда исто: има земаља у којима је дозвољено да и старији (од шеседесет и пет година, ту сам и ја) могу слободно да прошетају. Лепо, али председник моли да је управо та група најугроженија и да мора у изолацију. Ко то не поштује, следе ригорозне казне! Јутрос нисам поступио по уредби Владе Србије (читајте председника Републике) да од четири до седам могу да идем у куповину намирница у неку од продавница које су на списку! Записао сам: Политику читао два сата! Ове недеље није објављен ниједан мој афоризам. Није разлог уредничка сујета. Једноставан: месецима их не шаљем! Допао ми се афоризам недеље др Слободана Симић: „Неко би требало да одговара што нико не сме да пита!“ На конференцијама за новинаре, званичници су готово љути: дозвољено је да се поставе само три питња! Предност, изгледа, имају они који су се пре конференције пријавили – први!
Дванаест сати!
Док супруга припрема ручак, реших да прелистам бар неку књигу. Поново узимам роман-првенац Зорана Давинића, адвоката и књижевника из Власотинца. Назив романа више него „забрињавајући“: „Капија за други свет“. Аутобиографија о другима, како би рекао Михиз. Ту су бројне слике као рукавци велике реке, која се непрестано бори да буде довољно бистра и привлачна, а у исто време „плаховита“ како би показала своју другу нарав. Аутори који пишу о себи и другима по правилу су „непоздани сведоци“. Ако је нешто посебно вредно у овом роману то су метафоре попут оне да је „живот веровање, константно веровање и нада. И ништа друго!“ Ту је и та порука наде и спасења: „Наћићеш ти капију за неки други свет!“ Осећам се, док ово пишем, као сенка изгубљена у властитом болу. У праву је мој пријатељ Давинић (знамо се пола века): „А снови су све. Снови су живот, све остало је ништа!“ У изолацији, читам, а као да не памтим, јер осећам „унутрашњи бес и тугу“, али и „радост и наду“. Чини ми се као да сам на брисаном простору и невидљива неман covid-19, како стручњаци званично прозваше овај вирус, показује колико је свет „велико село“ и како ни најмоћнији више нису – најмоћнији!
Четрнаест часова!
Први пут укључујем ТВ. Неизоставно пратим Н1. Беше то она ТВ станица која ради захваљујући америчком капиталу! Ако је то њена једина мана, онда је – супер. Знам многе који не прате ову кабловску телевизију и једино верују РТС, Хепију и Пинку! Њихово право. Свако може да бира по своме науму. Ја, као новинар, професор и правник, желим да чујем – обе стране! После тога, извлачим свој закључак. Тзв. политички аналитичари су ми и ово време пандемије потпуно неважни. Не докучих који би требало да се заврши факултет да би се добило то „велико звање“. У 14,30 искључујем ТВ. Хоћу да ручам на миру!
Петнаест часова!
Ево конференције за новинаре. Само уважавам оцене лекара. Ни они у свему нису јединствени. Разумљиво! Медицина није пуко сабирање бројева. Признају – и то је нешто што улива поверење – да и сами мало знају о вирусу covid-19! Уче од Кинеза. И они ништа нису знали о њему. Сада знају више, али недовољно да би свет био спокојан! То је сурова истина. Све остало је – пука пропаганда! Чујем да се у Америци многи не слажу са мерама Трампове администрације и о томе јавно говоре. Ваљда зато да би Америци било боље. Стижу застрашујуће поруке: Италија, Шпанија, САД… Много је погођених пандемијом. Једноставно, нема лека! Хтео бих да се одморим, али не успевам! Почињем да пишем причу.
Осамнаест часова!
Задовољан сам написаним. Ово није дан који ћу памтити, али нека остане та прича. За крај, ево почетка: „Кренуо си, не знаш куда би било најбоље! Ветар је био толико снажан да си једва стајао на повијеним, старачким ногама. Говорио у себи, а ниси се чуо. Помало обневидео, био си сличан несталној причи која се само повремено појављива из крајичка твојих мисли. Увесељавала те мисао да је старост доба када се ближи крај твојим дугим мукама. Када би дошла овога дана, радовао би се као тек долетела ласта са југа. Не мораш да бринеш, говорио си себи у браду. Доћи ће оно што мора да стигне! Зар је крај тако радостан, помислио си! Уверавао си себе да не лажеш своју устрептелу сенку, која се појављивала када би сунце изашло из облака. Желео си да и она нестане, јер те подсећала да нешто траје што ти је сада тако далеко као време коме ниси видео крај. Говорио си себи, као да си разговарао са другима. У једном лицу била су две приче. Ону коју си мислио да казујеш и она коју си одавно прећутао.“
Деветнаест часова
Опет гледам (и слушам Н1). Тежак дан за многе лекаре, медицинске сестре, новинаре… Добијам поруку својих најближих, ћерке и сина. Кажу да су сви добро и да су наши унуци Ивона, Стефан и Лав такође добро. То је вест која је више од вести. Вечера, ништа посебно: мало сира, јогурта и паштете. Узимамо супруга и ја уобичајну терапију.
Двадесет и један час
Први пут после много година нисам гледао комплетан „Утисак недеље“. На Првој је гостовао председник који обавештава народ да, ако буде заражен вирусом, сигурно неће отићи у самоизолацију на сајам. Због повишеног крвом притиска… Баш лепо. Шармантна и убедљива Јована Јоксимовић знала је да пита баш све. Можда не баш све! На пример: да ли да кардиоваскуларни болесници старији од шесдесет и пет године (који имају уграђене стентове и сл) могу да прошетају четири-пет километара како неизоставно саветују интернисти-кардиолози. Шетам по стану и захваљујем се председнику (и председници Владе) што брину о нама! И Јовани, дабоме!
Двадесет и три часа!
Одох на спавање! Ваљда ћу преживети још једну ноћ и дочекати ново јутро!
Данило Коцић
НАПОМЕНА: Пројекат – Култура и образовање у време интернета и дигиталне ере
Овај садржај део је пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (Уговор о додели средстава из буџета општине Власотинце)