Радознао, великодушан, пун љубави према животу, ти си пролазио кроз време. Осећао си сваки траг сеоске прашине. Бежао си као сенка, сударао се са површним мислима, губио летње дане у вишечасовној доколици. Увек си био спреман на дирљиву учтивост према другима, посебно старијим људима или градској господи, коју си посматрао из прикрајка и са неке непознате висине!
Осећао си немир у себи и усред дана, али и ноћи док је небо било прекривено звездама. Тада, док су оне дозивале на дружење, изводио си чудесне мелодије. Тако си се бранио од туге и наглог напада сна. Повремено, између две мелодије, изненадио би се што те нико не слуша. Твоје песме су биле као заводљиве, лепе жене, гордог лица и уморног, али равнодушног израза. Воља и спокојство сливале су се у исти час!
Ноћ, далеке звезде, тихи, летњи поветарац и повремени шум, распаљивали су у теби успомене на време које се давно изгубило. Звук твога гласа био је самоуверено јасан и све сеоске девојке лако су се заљубљивале. Поред тебе, за њих није било досадних дана иако ни саме нису биле свесне шта је права љубав.
Требало је да одеш наредне недеље, али се дочуло да те више нема у дому у коме је свака слика, свака изговорена реч и свако ћутање имало своју поруку.
Правила доброг укуса су нагло нестала, време је заћутало и остала су само неизговорена сећања!
