Данило Коцић: Изабрани снови (одломак из награђеног романа на Филексовом конкурсу)
ДАНИЛО КОЦИЋ: ИЗАБРАНИ СНОВИ
У Забрђу, у дворишту родитељског дома, препуном разноразног цвећа, седела су деца Косте Даниловића. И њихова деца. Занети у папире, књиге, већ избледеле слике, нису примећивали усплахиране сељаке који су некуд журили.
Косте одавно нема. Преселио се, сада је у хладовини забрђанске тишине. Предраг и Ненад, његова деца, одавно су инжењери и професори; давно су се поженили и већ су и њихова деца велика – закорачила су у младалачко доба.
-Кад верујете једном човеку, верујете, једном начину живота!!! Опорука Исусе је: ,,Нека буду сви једно.” – цитира Ненад део очевог рукописа.
Предраг, као да није веровао тој поруци, нагну се, па настави да чита последње ретке: „Песма се никада не чита буквално, као да је јеловник. Када Дис каже ,,Ноћас су ме походили мртви…“, зар Ви мислите да су заиста они с гробља те ноћи на њега кренули?
Прочита Предраг тај текст једном полугласно; други пут шапатом, као да је хтео до краја да се уживи у очеву улогу и разуме његово време.
Браћа за тренутак застадоше, па заједно изустише нови, други део очевих прибележака: „Скромност је врлина оних који друге немају!“
На следећој је прибележена прича о првим очевим школским данима: „Сећам се, сећам… првог одласка у школу… Осећао сам такав страх да сам се разболео!“ А потом је дописано: „Не, само због школе, али ја волим своју младост!“
Браћа бејаше мало зачуђена, али су наставила да читају очев рукопис и да траже скривене мисли: „Можда је право питање: зашто сам уопште живео? Зашто то питање и следи, зашто га постављам, када све нас очекује смрт!“
Ненад, изненађен овом сликом, готово ратоборно прочита део са маргине рукописа: „Поштујући свачије мишљење, имамо права на свој став!“
И сасвим при дну, Коста Даниловић је прибележио: „Половину од онога што сам мислио, никада нисам рекао, нити ми је пало на памет да кажем!!!“
И та мисао, лепо записана, у први мах зачуди синове, али и они казаше да би сада тако нешто написали.
Синови се утркиваше да прочитају нову део очевих прибележака.
У једној Ћопићевој прићи питају за време рата старог Босанца:
-Шта мислиш, је ли боље бити четник или партизан?
-Најбоље је кад је човек здрав! – одговори Босанац.
Ненад се замисли, климну главом, па изусти, потврдан одговор: „Сјајна мисао. Као да је тата рецитовао Бранка Миљковића и оно његово ,,Уби ме прејака реч.”
-Сећаш се, отац је умео да говори одмерено и полако. Као да је уживао у драмским паузама! – прозбори Ненад.
-У оно далеко сиротињско време, господствено се понашао. Знао је да збори, Ненаде, како је ,,славно Србин бити, али скупо!”
Затим прочиташе очево запажање: „Да нема слуга и оних који се клањају не би ни било царева!“
Браћа мало застадоше, прошеташе пространим двориштем, па наставише: „Сваки шамар боли, али када ти ошамаре душу, то се памти! – каза једном комшија.
Отац је, сетише се синови његових повремених исповести, почео да пише када је прочитао ,,Дневник Ане Франк”. Записао је и подвукао црвеном оловком: ,,Још верујем да су људи у души добри” – писало је у Дневнику…
-Каткад се уз литар белог и сифон све каже! – говорио би отац.
Тада би и рецитовао: „Краду ми памћење,/ скраћују ми прошлост,/ отимају векове…”
Ти стихови су били исписани и на једној разгледници; избледела је од предугог стајања. Послата је из Београда. Отац је писао своме оцу, Предраговом и Ненадовом деди! Тако се на једном месту, у једном трену, затворио читав круг – од деде до оца и синова и потом од синова до деце, најмлађих из фамилије Даниловић.
-Гле! – каза Ненад – ево оне очеве кратке биографије. Написао је, признаје, по узору на неког уклетог уметника.
-Случајно сам се родио у Забрђу… Није било случајно што сам прекинуо школовање, јер је дошао рат. Крајем зиме одлазим случајно у … – нечитко прозбори Ненад – и настави:
-Случајно откривају мој таленат. Случајно сам неколико пута добијао отказ…
Отац је на крају додао: „Написао сам све ово, јер волим да будем ироничан!“
Браћа се насмејаше, то развесели и њихову децу, која упиташе: „Па зар је, дека, био заиста толико духовит?“
Предраг и Ненад погледаше своју децу, али ништа не прозборише!
Синови заједно, углас, прочиташе нови део очевих бележака подвучених два пута оловком: „Магарца не зову на свадбу да игра, него да вуче воду!“
Ту застадоше, оставише рукопис и прочиташе део исечака из новине који је био међу очевим стварима: „На власти су сада, као што видим, моји вршњаци. Сусрећемо се тако понекад на аеродрому.
-Како си? – питају ме са смешком у углу усана.
-Очччччајно! – кажем, а они ме расејано отпоздрављају: „Онда да не кваримо!“ – кажу окружени пратњом.
Тада Ненад закључи: „Па, отац је добро разумео живот. Како је лепо приметио: ,,Вредимо онолико колико смо другима потребни!”
Иако је у последњим годинама живота – сетише се деца – отац тешко ходао и споро мислио, волео је и да чита и да пише. Та страст га није напуштала.
-Нажалост, само је део написаног објавио! – распрострше се оробљени братски гласови.
Затим се сложише: „Наш отац је, можда, спасење тражио и несећању!“
И прочиташе лепо упаковану мисао једног филозофа, коју је попамтио Стеван, па испричао оцу и он прибележио: „Целог живота био сам нестрпљив. Хоћу то да останем и после смрти! – диктирао је филозоф својој секретарици тестамент!
Синови се насмејаше!
Горко!
%
У једном делу затурених очевих рукописа браћа прочиташе ,,Тако сам видео, а можда је тако и било”. Ту стоји и напомена ,,обавезно пажљиво прочитати.” Настављачи очевих прича се погледаше и сами се чудише своме погледу, још више прочитаном тексту, али наставише да прелиставају очеве старе белешке.
-Ветар је те ноћи завијао, изгледало је да јечи, као сеоски пас, који у муклој ноћи почне да завија па сељаци кажу: ,,Неко ће умрети!”
Те ноћи – записао је отац – отишао сам први пут из родног дома. И ту ноћ памтим по ветру и псу!
-Свака прича нашег оца – каза Ненад – могла би да почне другачије и да увек буде истинита!
Предраг даље прочита: „Све је прошло и сад сам, нормално, човек који се најприродније осећа у некој кафани на периферији села; у кафани у којој се сви познају и све заудара на пролазност. То је мој живот; онај други био је имитицаја, нека врста моје фалсификоване биографије!“
Ненад је донео хладно вино, Предраг му прочита лепо упаковани део очевог текста: „Иза сваког писца, уметника, остаје прегрш бола, суза и неостварених жеља; нека далека, тупа нада да се наново проживљена прошлост, ма колико била сурова и нестварна, никада не заборави!“
И даље је дописано: „Радимо притиснути успоменама и личним сукобима. Осећам да бледим, да нестајем, али стварам притиснут туробним сећањима и личним сукобима!“
На крају стране је дописано, као да је то била нека опомена: „Стварам нешто тужно, тужан сам због далеких сенки, али не смем да плачем, не смем ни да бришем сузе, јер ми се чини да бих избрисао и успомене!
Отац је кратким текстом упутио и поруку синовима: „Оно што не би требало да заборавите су људи, добре комшије, познаници, који су знали и схватали нашу муку. Па, синови моји, њихови дани су делимично уткани у наше изабране приче живота!“
Синови застадоше, дохватише се чаша, као да су хтели да вином утање тескобу која их је снашла.
-Ноћи и дани, јесењи, досадни, кишни сати се сасвим увукли у мене: живот је постао неподношљив, остала је само нека далека, готово непровидна нада да ће се, ипак, нешто променити набоље. И ништа друго.
Опет су то биле упозоравајуће очеве речи, говориле су да се преобразио и да сада тражи нове одговоре на постављене загонетке: „Запамтите, синови, ако је истина да је историја нешто што се живи, што се употребљава, онда је истина да се историчар бави садашњошћу тако што проучава прошлост!“
-Занимљиво, занимљиво! – прозборише синови, једнако дубоко замишљени над очевим новопрочитаним текстом.
-Наша мисао је слободна тек када није само наша него када почиње и да припада времену! – записао је отац, али није назначио ни време, ни место, ни аутора којег је цитирао.
Ненад је прозборио, некако сам за себе, али довољно разумљиво да га је и брат чуо: „Живот, то су догађаји у низу, у изокренутом огледалу; доживљај, то се не може верно препричати!“
На једном папиру, новинском папиру, ваљда је све записано у некој журби да се не би избрисало, синови прочиташе: „Само дајте времену мало времена – и оно ће вам наћи начина да вас демантује. Бар у понечему, у скривеном детаљу. А мало касније, уосталом, и у осталом!“ Уз тај текст, отац је додао назнаку: Д. Андрић, записано у касну јесен, Забрђе. Година није била прибележена.
Ненад се нашали, уз гутљај лепог, домаћег вина: „Све је то живот, сем живота!“
-Ха… ха… ха! – насмеја се Предраги додајући: „Ниједног човека, а толики људи, зар не, брате!“
Опет се међу очевим белешкама нашао избледели новински исечак. Синови га прочиташе, без коментара: „Лекар опште праксе је касно поподне прегледао жену која је избацивала крв. Закључио је да је у питању туберкулоза. Упути је другом лекару. Специјалиста одговори: ,,Ви немате туберкулозу, само су присутни мали проблеми, то се и другима дешава!” Врати се болесница лекару опште праксе који је био повређен, прорадила је сујета, јер је и даље био убеђен у исправност своје дијагнозе. Узнемирена жена га приупита: ,,Докторе, молим вас, нису ми рекли шта да купим!” Тада доктор, иронично и дрско прозбори: ,,Купите мртвачки сандук!”
-Видите шта је отац сакупљао! – каза Ненад.
-У неким књигама се смрћу све завршава, зато и праве смрти нема, зар не, брате! – задену отужно Предраг.
Браћа се тада приупиташе, не без разлога, шта је то што у човеку умире још за живота. И додадоше, цитирајући поглавље давно прочитане књиге: ,,Живот је збогом!”
-Да, да, да… Пошто све пролази, стварајмо пролазну мелодију! – изусти Ненад.
-Будимо бржи од бржег одласка! – зар није говорио отац, сети се Предраг.
-Судбину треба погледати у очи… да и њој не буде лако! – прочита Ненад нови, краћи део очевог рукописа.
Отац је на једном месту записао и део из ,,Мисли” Станислава Винавера: ,,Човек је толико бедан да је у стању да све преживи. Зато не верујем у смрт!”
-Да, да, брате, и наш отац, али и ми, сигурно, целога живота трагамо за пустим, изгубљеним временом! – каза Предраг.
И доприча: „Каткад прошлост прекрије сенка срџбе, док садашњост тоне у зиму нашег незадовољства!“
Ненад, ваљда подстакнут очевим рукописом, али и лепом реториком свога брата, сети се Бертолда Брехта и његове песме ,,Ужасно је бити сиромашан”. Брехт је написао: „Ништа не представља новац који неко има. Он га не спасава. Али, ништа му не може помоћи ако нема новца!“
-Циљ живота је, зар не, више живота! – опет, уз ново пиће, каза Предраг.
И закључи: „Људе подједнако убија мржња, као и љубав!“
-Па, да, Фројд није сасвим случајно оставио питалицу: да ли је нелагода стварно судбина човекова! – каза Ненад.
Отац је записао речи неког писца, синови прочиташе: „Кад сиђу са вртешке живота, људи најзад схвате како је мало ствари потребно човеку који је стар: један сунчани дан у јануару, једна клупа и комад траве за гледање!
На маргини похабаног рукописа, отац је записао: ,,Читавог живота причали смо ћутећи и мислим да смо се разумели!”
На дну те исте похабане стране, записано је, више као напомена за неке старачке, похабане дане: ,,Живот на овом свету није ништа друго до свакодневно одлагање смрти!”
%
У Забрађу пада снег, да полудиш! Разговарају, уз добро домаће вино, браћа и очев рукопис!
Заувек!
Данило Коцић
НАПОМЕНА: Филекс је издавачка кућа из Лесковца
