Збирка прича „Опроштајни концерт“ (Дани ћутања и друге приче) требало би ове године да се појави у издању Народне библиотеке „Десанка Максимовћ“ из Власотинца. Ово је једна од „завичајних прича“ Данила Коцићa, новинара и публицисте родом из Дадинца, планинског села на југу Србије.
ДАНИЛО КОЦИЋ: ИЗМАГЛИЦА
Kaда човек, заљубљен у природу, посматра измаглицу, мора да је тужан, јер она прикрива сву лепоту и сва маштања. Слика једног предела, сама по себи, је већ цела прича. Све је, док је измаглице, одложено до нове прилике. И до новог времена када ће смех на лицу бити пристојан.
Гледајући у ту измаглицу, можемо да нагађамо шта се иза ње крије. Сањамо нове љубави и пролазне дане. Очај нас побеђује и траје дуго. Слика сумора надјачава боје љубави. Кроз замагљене прозоре осећам како се надвија туга. Пролећни дан, који би, да је време било наклоњено љубавницима, уместо да увесељава душу, сада постаје својеврна мора. У души је сета, а пред очима су неке невидљиве сенке.
Осећај лепоте је зато, можда, и врхунац мере људске топлине. Када измаглице сустигну наше косе, постајемо невесели, јер смо желели још један суначни дан у нашем сећању. Човек, ма колико био уман, ипак је саздан да не гаји претерану илузију у моћ обичног дана, али му је топлије око срца када на пропланку своје родне куће, уместо магле, угледа чобаницу и стадо оваца!
Брижни, усамљени, збуњени понором времена, утеху налазимо у дану у коме су магле побегле у планине. Када пристигну те чудне завесе времена, наше бриге и збуњеност прерастају у вапај усамљеника који једино пожели да се у близини његове сенке створи непознати пролазник коме ће моћи да каже: „Добро јутро непознати, добри човече!“
Тај сусрет се тада доживљава као најлепша награда, слична оној коју песници осете када испишу свој први успели стих. Заборављен човек у магли дана, у сусрету са непознатим, осети као да је прозборио оно што се никада не прећути. Једноставо, топло, људски: „Добро јутро, непознати човече!“
Време каткад наше жеље, попут залутале магле, која не намерава да напусти пропланак, или као неко ћудљиво чељаде из завичаја, избрише за само неколико непроспаваних ноћи. Тако постајемо изгнаници из сопственог дома, без ватре и опанака и са избледелим успоменама. Само дубоко урезане приче казују да смо некако преживели наше животе. Остале слике и тешке магле, натерају на заборав!
Давно сам сазнао да несрећа није никоме добра сапутница, али је она игром историје постала део општег места у биографији мога народа. И зато са маглама, посебно онима у јесен, када пристижу ветрови, живот неумитно умире. Ојађени и раздомљени људи брже долазе до смрти.
Волим пријатеље с којима могу и да ћутим! Осуђен сам на преживљавање и трајање. И, можда, тихе старости, уколико пристигнемо до ње. Сви одглумимо смрт, пре или касније. Волим и овај привремени дух времена у мени! Бежим од својих уморних мисли. Реч је постала магични симбол који је време истрошило и искварило.
Живот нам је, ето, даровао један изгубљени дан, који ће, чак и да не желимо, морати да укњижимо у свој похабани нотес!