Danilo Kocić, publicista: „Leskovački dnevnik – novinarske šale i druge priče“, odlomak

%
О ЛЕСКОВАЧКОМ ХУМОРУ, згодама и незгодама доста је писао Добривоје Каписазовић. Аутор је познате књиге „Тошке из Лесковац и његове говоранције“. Једно од његових најпознатијих дело је, свакако, „Лесковачке заврзламе и чарламе – цртице из старог Лесковца“, које је, као обновљено издање, изашло 1995. године. Каписазовић је на почетку књиге, у одељку „Уместо предговора“, између осталог, прибележио:
Их, бре, тија стари Лесковац! … Кам ги. Куде се дедоше, куде штукнуше, нестануше! Растикаше се кко манастирске мачке, потикаше се по бел’ свет. Помреше, отидоше, изгубише се…
Нема, бре, да чујеш к’ко да с’лте од њи збори: трговац из Лесковац! Манчестерац! Из српски Манчестер, индустријалац! И киде мрднеш, ће нађеш Лесковчанина. Беше се размилели по трговију, па по бел’ свет. А у Београд: индустријалац Лесковчанин, а у Скопље, а у Куманово, у Битољ, у Карловац и куде ти не, они стварав индустрију, зидав фабрике, млинови… И тргују, тргују и на големо и на мало. И од њи се збореше млого. А и куде да отидну, одма ги познав: фрљав се с падежи!
И Лесковац беше расја: индустрија, фабрике оволике! Пуно оџаци изникли, па се само пушив. А трговина! Тој си је па башка прича. Умејаше да тргују.
И прича од њи свуд се причашев, те овакви, те онакви: једев паприке, па зидав фабрике! И, истина, тој си бев све ем-ем човеци! … Ем, радише! Ем, трговци, извозници, увозници, шпекуланти! Ем, индустријалци, фабриканти..!
Ем, чивије, шићарџије, подвалџије, илиџије! И нарафлије, инаџије! Ем, мераклије, песнопојци, ороигре, севдалије! Ем, шалџије, подсмеџије, сојторије!…
Ем, гурмани, аламани на ћевапчићи и чкембићи, на печене главе и на цревца, на тенџере и ђувечи, на паприкаши и гулаши, на пинџури и јаније, на пуњене паприке, папазјаније и на пите катце и ракије…
Кам ги! Кам ги!
Ето, од њи остануше салте приче и цртице. Затој ‘оћу да ви ги прикажем. И то онакој како сам ги чуја и записаја. Ништа несам измислија, ништа несам додаваја. Има и арно, има и понешто лоше за њи. Ама, тој м’ги је!
Садашњи Лесковчани немој да се љутив због овој. И ја сам Лесковчанин, кој ми је крив!
%
Лесковчани си је бија глас да су тој човеци с’с нарочите одлике: довитљиви, сналажљиви, промућурни, радни, вредни, чувари. К’ко рођени за трговију. Филаделфије. Ербапи – Фифик – човеци! Несу волели кавгу. Трудили су се да све прође без белај. Боље мршав мир но дебела парница. Сас сви арно и убаво, питомо, благо. Боље му рекни: аго! него: манго! Такој су стари зборили. И с’с такву своју филозофију добро су проодили и свршавали работу. Умејали су да спрам човека пронађев к’ко ћев па да се увајадив. А тој си је за њи било најглавно: да сврши работу и да шићари.
Чудија сам се и ја к’ко се такви задаше. Погледаш га, мислиш не знаје две ункрс, а он ти знаје триста ђаволи! И без школу и без ишта, ама уме на свакога да доскочи и свакога да обгрлати.
То ме је копкало, копкало и интересовало. Кога ти нес’м питуваја: од куд так’в да је Лесковчанин! И једанпут чу. Објасни ми, некако шеретски, један старац што још носеше чакшире и шубару, деда – Васиљко Шарко. Рече:
– Укрстили се Јеврејин и Цинцарин па се родија Лесковчанин! Затој он уме свакога да преоноди и прешиша!
%
Добривоје Каписазовић, аутор књиге ,,Лесковачке заврзламе и чарламе’’ (1995) несумљиво је био одличан зналац лесковачког менталитета.
%
Једна од најзанимљивијих шала везана је за познатог књижевника Радоја Домановића, који је био наставник у Лесковачкој гимназији:
Радоје Домановић је бија у Лесковац наставник, волеја је такој да поседи с’с друштво, да проћаска па и да ,,купи’’ понешта за његово писување. У тој време Лесковац још није имаја електрично осветљење.
Лесковчани су били радни и вредни и рано се легали, ал’ рано се и дизали. Чека ги работа. ,,Рано пиле, рано поје’’ – викали су они. А Радоје па волеја да гледа у лампу – причали су Лесковчани. Ама на њега несу замерали, он је бија јебанџија.
К’д Лесковац добија електрику, прича се, дошеја Домановић у Лесковац. Интересовало га да види како с’г живив Лесковчани. И изненадио се јербо си је све било ко пре: Лесковчани па рано ишли на спавање. И затој је, викав, написаја:

,,Иако сад у Лесковац електрика светли,
Лесковчани ипак лежу
Кад и петли!’’

Лесковац је трећи град у Србији који добија електрично осветљење (после Београда и Ужица). То је било 1903. године.
%
Море, шће ни школе и големо знање!
За Лесковчанина си је доста да научи да чита и пише и убаво да изуче рачуницу. Шће му поголемо знање. За њега си је трговија. И затој дете треба да изучи: три године трговију у Лесковац, три године да учи штедњу у Пирот, и три године у Ужице да изучи њини мерифетлуци. И више му не треба. Доста. За живот му друго не треба. К’д тој убаво изучи, тој му је повише од сви факултети и све школе.
К’д сам овиј чуја зачудија сам се: К’ко тој Лесковчани признавав да су Пироћанци поголеме штедише од њи!
%
Бија у Лесковац неки много добар доктор. Од милоште, сви су га звали: докторче Жаче!
Бија је цењен и омиљен, јербо је умејаја с’а људи и да ги саветује и да се интересује за њино здравље. И човек трезвен, паметан и исправан. Што се вика: мане неје имаја!
Одједанпут протурили глас:
– Докторче живи с’с шофера!
И цел’ се Лесковац почеја да чуди: к’ко па тој, зар тој може да буде истина! Неки поверовали, неки несу, ама глас се пронеја… А оно које било. Купија докторче Жак ауто, а његова жена Грета шоферирала, управљала с ауто… И л’кнуло на сви.

%
Ево још једне згоде, али о другом доктору, др Мазнићу:
Прича се по Лесковац к’ко је тој волеја да каже чувени доктор Мазнић, кој си је млого волеја друштво, седељке, песму, свирку, па и добру капљицу. Он је објашњавао како је још Шекспир рекја:

,,Тешко је Србин бити!
За кога је све једно:
бити ил не бити,
Ал неје све једно:
пити ил’ не пити!

Да л’ је тој сам Мазнић турија у Шекспирова уста, ил’ па чуја од некога, не се знаје. Ама, сигурно је да тој Шекспир неје казаја.
%
После Првог светског рата имаја је само јед’н фармацеутски факултет, и тој у Загреб. Там студирали студенти из сви крајеви Југославије, па и из Бугарске, и неке друге земље. Било је и неколико Лесковчана.
Видели Лесковчани како си Бугари збори на бугарски, Словенац на словеначки, сваки више на свој језик, а не онакој књижевно, граматички. И договоре се Лесковчани да си и они одговарав на лесковачки. Кој ће му гледа на граматику и на падежи. К’д можев други да си зборив како умев, зашто да не и они. И к’д је први Лесковчанин искочија на испит и почеја да одговара на лесковачки, упитаја га професор, Хрват, којим то језиком говори, он одговорија:
– Па на мој, матерњи, професор!
%
Среја неки Лесковчанин својега другара што се скоро оженија и питаја га:
– Како, како, снашка!
– Убаво, убаво!
– Слагате ли се!
– Слагамо се!
– Па, задовољан ли си!
– Сигурно, сигурно!
– Значи – срећан си!
– Срећан сам, дабоме!
– А кој ти беше наводаџија, а!
– Трајче, мајку му његову!

%
Адвокат Благоје Манић, као и сваки Србин, обожавао је прасетину. Једном тако, уђе у касапиницу и затражи кило свињских кременадли.
– Гос’н Благоје, поче да муца касапин, снебивајући се, данас је голем празник, пости се!
– Знам де – одговори Благоје – на зејтни ћу да их испржим!
%
Друга, такође занимљива прича, везана за познатог адвоката Манића:
Манић је школовао истовремено четворо деце у Београду. Да би смањио трошкове, Благоје је својој деци сваке недеље слао храну у картонским кутијама… Те кутије су деца враћала натраг. Једном га неки пријатељ упита како је и како напредују деца на студијама. Благоје кратко одговори:
– Кутије се исцепише, деца школу не свршише, ја не могу више!
%
Наруџба једног лесковачког трговца пословном партнеру, негде на северу наше земље, гласила је:
– Коџа смо купци за вашу робу. Јавите ни цену одма!
Пословни партнер одговара:
– Примили смо вашу поруку, али да бисмо вам робу испоручили – објасните нам шта значи реч: коџа!!!