ЛЕСКОВАЦ – Поводом десет година од смрти највећег лесковачког песника, професора и новинара, ускоро ће бити објављена књига посвећена најбољем песнику нашега краја. Данило Б. КОЦИЋ: ТРЕНУЦИ ЛИРИКЕ & БОРИСЛАВ ЗДРАВКОВИЋ: ЖИВОТ И МИСАО (критички осврт – хрестоматија и коментари). Тим поводом објављујемо овај интервју – поноћни разговор са Бором Здравковићем.
ПОНОЋНИ РАЗГОВОР СА БОРИСЛАВОМ БОРОМ ЗДРАВКОВИЋЕМ – У Лесковцу, после поноћи, (у своме стану, уз добру ракију и мезе) разговарам са Бориславом Бором Здравковићем, (Брестовац, 13. јануар 1930, Лесковац, 2012) професором, песником и боемом. Овај интервју посвећен је 75. годишњици његовог живота и 50. годишњици стваралаштва.[1] Песник, позоришни критичар, професор Борислав Здравковић није много писао, али су готово све његове песме прави ,,медаљони’’. Последњу збирку ,,На падимана сна’’, која је, заправо, одабир његовог песничког рада, објавио је 2000. године, а једно поглавље ,,Нашег стварања’’ (уредник Димитрије Тасић) посвећено је овом занимљивом песнику.
Прошло је подоста година од првог сусрета. Много тога се променило, али се чини да сте остали исти. Као да је време Ваш савезник. Можда би зато било згодно да овај разговор започнемо прозаичним питањем: како данас живи професор Борислав Здравковић, несумњиво најбољи лесковачки песник?
-Понекад нам се чини да су нам звезде наклоњене, да време стоји, а оно неминовно лети. Догурах, ето, до старости, а као да сам пре само неколико залазака Сунца био студент! Време није савезник људи, оно пролази можда најбрже када нам се причинило да стоји. Одлазе дани младости, сустиже средње доба и када вам се учини да се време примирило као поветарац, стигли сте до самог краја. То што неки мисле да сам остао исти као и пре деценију – две само је привид. Не виде ме добро непријатељи, а пријатељи би хтели да останем у њиховим очима бар у годинама када пристижу прве седе власи. Каткад себе видим као да сам онај исти Бора из професорских дана. Срце некако младалачки затрепери, али брзо систиже сивило дана и све постаје једна обична људска празнина. Пристигло је време када се мора размишљати о ономе што ваља чинити по усуду божијем.
Борислав Бора Здравковић слови међу истинским поштоваоцима лепог песничког израза за талентованог песника, а међу пријатељима и за великог боема. Да ли су одлични песници истовремено и боеми или је то схватање оних који и даље живе у романтизму?
-Често сам разним поводима и у бројним разговорима могао да чујем то питање. И увек ми је било неугодно да понављам исти, прастари одговор. Добар песник није увек боем ни обрнуто. Себе и не сматрам великим песником, ни великим боемом. За себе бих могао да кажем да сам, можда, и боем, али ако сам и најмање песник, по мишљењу оних који су меродавни да оцењују моје писање, срећан сам човек. Поезија је мој живот, то је моја природа. Када сам започео да пишем, схватио сам да сам ушао у луку која ће ме одвести ка срећи. Да није песама, моја душа би била празна. Волим тај песнички колорит, волим да живим ван свакодневних правила. Дабоме, није то увек наилазило на одобравања моје околине, али сам сматрао да је то мој живот, као и живот пријатеља и мојих најмилијих укућана, ствар самоизбора. Изабрати властити пут живота, макар то изгледало привидно, нема сумње, привилегија је због које вреди и сам живот жртвовати. Знате, ако бисте ме питали да ли себе више сматрам песником или боемом, одговор би био: ,,Моја душа је боемска!’’
Почели сте да пишете у раној мадости, као средњошколац, а најбоље песме сте створили када Вам је било двадесет и неколико, највише тридесет година. Да ли је младост време песничке зрелости или се понајбоље песме стварају у поодмаклим годинама?
-Питање је доиста смислено. Драго ми је што сте га поставили. Знате, најбољи песници настају онда када најмање знају. Узмите све наше песнике. Сви су били одлични песници када су били сасвим млади. Када су много више знали, створили су слабије песме. Изузетака има, али у историји песништва они не чине правило. Моја песничка радионица, ако је уопште икада фунционисала, најбоље је радила када нисам знао шта заправо пишем. Душа је диктирала игру речи, а мени је остало да их само бележим. Колико сам у томе био вешт, друго је питање. Младост и поезија су јединствени животни круг. Све године после тога могу бити и дани песничког сневања али се то није догодило у мом случају.
Да ли у ово зрело доба, у време када се своди биланс живота, када вероватно и Ви покушавате да резимирате пролазност дана и људског трајања можете да напишете песму по којој ћете бити препознатљиви као што Вас, на пример, знамо по неким врхунским песмамам из најраније младисти?
-Немогуће! Сада када највише знам, могу најмање да напишем! Песник, ако себе сматра песником, временом постаје преосетљив на све што се догодило око њега, а још осетљивији на унутрашњи дамар живота. Тада из властитог бежања да ће бити слабији, ретко започиње да пише. Када то и чини, ради споро и са осећањем велике одговорности и према себи и према песмама које су постале саставни део његових животних снова. То је случај и са мојим, ако тако може да се каже, позним песничким стваралаштвом.
Да ли би нова збирка Ваших песама – ако би се ових дана појавила – мање вредела од оне прве или су таква поређења само ствар за промишљање оних којима је главна вокација критичко разматрање песништва истинских мудраца?
-Зна се да има доста примера који потврђују да су касније песничке творевине боље од првог израза. То говори да многи песници временом сазревају. У мом случају, убеђен сам, ниједна нова песничка збирка не би више вредела од оне настале у младости. Песнику је досуђено да ствара млад. Како године пролазе, могуће је писати мудрије, можда би песнички израз био модернији, али би све то за мене мање значило од мојих младалачких песама. Поезија није мудрост, она је осећање. Мудре песме, ако уопште и постоје, нису праве песничке творевине. То је, можда, и разлог што су нове песме сада мој редак сапутник. Глупо је да сада пишем песме. Неће ми веровати. Сада и не могу више да волим него онда када сам био млад, а без љубави нема ни добре песме. Живот је осенчен болом, а љубав – која се рађа у младости и само у том времену истински битише – чини нас срећним. Када ње нема, остаје само дубока празнина, неизрецива туга и осећање немоћи.
Већ неколико година нисте објавили ниједну песму. Ако смо Вас разумели, и поред јасног схватања да се добре, истинске песме, пишу само у младости, Ви и даље стварате, али, на жалост, не објављујете. Убеђен сам да би Ваши пријатељи, љубитељи Вашег песничког мудровања, желели да виде макар неку од песама створених последњих година. Да ли ћете им услишити ту молбу?
-Песник не може без поезије. Ствара је и када ћути. Старост се боји тишином. Пишем да победим тишину, али не објављујем. Мање сам инспиративан него некада, а више сам критичан према себи. Младост ми је доносила сигурност, како су колена почела да клецају, осећам као да изневеравам неке своје животне дамаре. Пријатељима треба помоћи да ме памте по најбољој слици. Не верујем да ћу је улепшати новим песмама, али сам због љубави према пријатељима спреман да им понудим део својих најновијих животних сновиђења. Јер, песма, то је сан, који траје целога живота. Зато су, можда, и песници ,,најдужи сневачи’’.
Самокритичност је Ваша врлина. Да ли је то један од разлога што сте писали мање него што је могло да се очекује?
-Једно је шта људи од вас очекују, а друго је шта човек жели од живота, шта жели од снова, а поезија је, рекох, за мене била само сан. Знам многе амбициозне људе. Написали су на стотине и стотине песама, објавили више збирки, али нису исказали свој таленат, јер га, можда, нису ни имали. Код нас свако може да напише и објави књигу ако има пара. Вредност људског стваралаштва, посебно песничког, не мери се по броју објављених песама него да ли су у стању да оставе траг у души читалачкој. Лоша песма је, у ствари, нека врста кошмара. Заморна је и за оног који ствара, а и за оног ко сазнаје тај сан. Лоше снове не треба другима причати, боље их је што пре заборавити. Од живота сам очекивао мање него што ми је подарио. Живот – то је трен. Цели људски век је сан о лепоти наредног дана. Данас – то је пролазност, сутра – то је вечито надање. Остало ми је да сањам почетак сутрашњег дана. Време између данас и сутра је вечита празнина. Лутајући, сањајући, трчећи кроз живот, желео сам да испуним ту вечиту празнину.
Коју бисте песму издвојили као врхунац Вашег стваралаштва, шта је посебно обележило Ваше песничко дело. Да ли, другим речима, има стихова у које сте посебно заљубљени?
-Увек је тешко учинити такав избор. Родитељи су понајвише стрепели због оне деце која су била најмање талентована, која су показивала најслабији успех. Можда су зато њих више волели. Зато ми се каткад чини да су ми, условно речено, најслабије песме и најдраже. Створене су у предаху, можда у варљивој нади да ће бити најбоље. Јер, када човек пише песму није ни свестан њене стварне вредности. Тек патина времена доноси или односи сјај. Из ове старачке визуре можда би најприродније било да издвојим песму у којој трагам за животом, а још га нисам срео:
Није моја, туђа је ово јесен
ја и живот мој још се нисмо срели
и када ћутим над собом занесен
то неко други моје речи вели
Сакриће тугу дрвореди свели
И лист у коси са звезда отресен:
проћиће младић пијан и занесен,
што нема ништа и не зна шта жели.
То је мој живот. И сада сањам неко друго време. Човек који не сања, предодређен је за вечито умирање.
Верујем да су ово Ваши најбољи стихиви? Они одсликавају песничку душу и његове животне пориве. Да ли бисте волели да буду уклесани на Ваш надгробни споменик?
-Осећам се збуњеним. Моја задња опсесија је смрт, раније је била љубав. Сви завршавамо на исти начин: одласком без повратка! Љубав – то је живот; смрт – то је вечита пролазност! Невоља је у томе што она неизоставно долази, без призива и наде за опроштај. Стихови из ,,Варијације на тему јесен’’ су мото мог живљења. Можда је њихова лепота у једноставности. Живео сам свој живот, а да прави нисам ни срео. Нико, у ствари, свој прави живот није проживео. Чини ми се да смо сви ми проживљавали неке туђе животе.
Шта је за Вас рађање и умирање, шта је, заправо, оно што се зове ,,животни видокруг?’’
-О томе сам доста и разним поводима говорио. Можда би најбоље могло да се каже да је љубав рађање, а смрт љубав која у неповрат умире. Између те две крајности су упаковани наши изгубљени дани. На стотине, на хиљаде дана је ту да би направили некакав ред, да би затворили године које су минуле, а само су повремена сванућа која памтимо по сусретањима и растанцима. Живот тако постаје једна голема белина док не пристигне вечита тишина.
У песмама из Ваше најраније младости, па и целом Вашем стваралаштву, готово да нема речи о смрти, али је ту стална тема о људској пролазности. Можда и сама пролазност најбоље одсликава смрт и наше животе?
-Смрт је лоше римовани живот. О томе нисам писао. Писао сам о јесени, која понајбоље асоцира на пролазност свега око нас. Постао сам, попут многих, заробљеник метафизике живљења. Моје размишљање о животу, о људској пролазности, није ништа другачије него што промишљају други људи. После смрти може да пристигне само нова смрт. Остаје само да се надамо да ће нам она бити сношљивија од оне прве и да ће, можда, та друга смрт неког истински растужити. Можда је чудно, али није разумљиво људском уму што се неки радују лоше римованом животу. Знате, некада је и смрт једино избављење које човеку преостаје. Смрт, дабоме, не треба призивати, али када је то излаз из тунела, боље је да дође. А обично долази подмукло и ненајављено.
Да ли се као песник, професор и боем бојите пролазности живота? Како гледате на то да једнога дана нико од нас неће бити међу живима?
-Никада нисам имао потпуно изграђен став о религији, па сам био верник само по ономе што се мени догађало, по неким нејасним стварима које су ме окруживале. Зато сам и рано схватио да нема живота без живота, да нема пролазности без сутрашњег дана. Пролазност – то је наша судбина. Знате, можда је заједнички именитељ свих мојих песама чежња. Толико сам пута био тужан, а да ни сам нисам знао зашто. Сунце сија, ја тужан. Ништа ми није, ништа се није десило, све је на свом месту, око мене је чемер, сузе неисплакане и чежња за неким далеким, недосањаним пределима и неким недоживљеним љубавима. То је мој живот. То је Борина туга. Живот прост и чемеран као што је обично сваки живот. Љубав – то су моји снови. Чежња – то су моја недосањана јутра. Можда је ту заспала и моја песма. Можда сам најтужније песме написао пре тридесет, четрдесет година. Чежња је била тада моје најдуже бележење. После тога остала је само нада да ће чежњу заменити љубав. И би некада љубав, али чежња остаде да живи у моме срцу.
Када помињете те прве стваралачке трагове, било би занимљиво да нам кажете када сте написали прву песму и шта Вас је на то подстакло?
-Живот сам проживљавао као ,распадан’’ човек. Никада нисам био нека целина, па се нисам ни наживео као целина. Зато је, ваљда, и моја поезија збир комада мога бића; ту је на стотине парчади моје душе. Зато је можда и разумљиво што се не сећам тих првих песничких дана, али знам да сам прве озбиљније песме објавио као свршени основац. Нажалост, не могу да се присетим ниједног стиха, чак ниједне речи те песме. Једино се сећам женског лика, јер је прва или бар једна од првих мојих песама посвећена тој предивној појави.
Љубав је пристигла, дакле, изненада!?
-Изненада је пристигла болест. Као болестан сањао сам једну девојчицу. Чини ми се да је то била љубав на први поглед. Песма је била посвећена њој. Заљубљен и наиван дечко желео је да буде велики песник. По томе нисам ништа оригиналнији од хиљаде дечака који су прве своје песме испевали инспирисани праменом косе своје најближе другарице. Чист романтизам, платонска љубав. И опет сањива чежња. Тада се није ни родила идеја да ћу, можда, бити песник. Тада нисам ни знао шта је то песник. Ако сам га некако и замишљао, он није личио на мене. Осећао сам да сам човек из обичног живота, а песника сам замишљао као човека које је неко чудновато створење послало да нас научи животу.
Да ли сте касније, као студент, на пример, мислили да ћете бити истински песник?
-Не, не! Мени је и сада смешно што ме многи убрајају у песнике. То није била моја амбиција. Моји снови су били на другој страни. Чудно је, на пример, да мене људи више цене по мом песништву него по професорском звању и ономе што што сам дао за катедром! Како се више осећам? Знате, моја поезија – то је моје срце, а и тај мој професорски позив је моје срце. Тешко је то раздвојити. Могло би се рећи да ни сам не знам шта сам више!
Ваша животна биографија је испуњена и новинарским послом. Били се, дакле, и део ,,седме силе’’. Шта о новинарству мислите и шта бисте били да неким случајем крећете поново у младалачку авантуру: професор, песник или новинар?
-На ово питање је најлакше одговорити с краја. Новинарство јесте узвишен занат, али – како су то лепо приметили умни људи – требало би га што пре напустити! Доиста сам га брзо и напустио, али сам му се и враћао. За мене је право новинарство цео живот. Да ли бисмо, на пример, могли да замислимо наше животе без новинарства, без радија, телевизије и новина!? Сигурно не. Жалосно је, међутим, што су новинарству понајвише зла нанели они који су у њему и најдуже остали. Међу њима је доста ,,поткупљивача лажи’’ и то је мојој осетљивој души и највише сметало. Песник бих – бирајући између три понуђена заната – највише волео да будем, али се песник не може постати по жељи, него по песничком умећу. Између новинарства и професорског позива, предност бих увек дао педагошком раду. Најдуже сам радио као професор. Сусрети са ђацима су ме чинили срећним. И када су наше професорске плате биле исувише скромне, радовали смо се послу. Нове генерације младих уносиле су у наше животе истинску жељу да будемо још бољи професори, да постанемо њихови прави узори. Бити међу младима истовремено је значило и сам бити млад. Пофесорски посао је био и остао један од мојих најлепших младалачких снова. Ваљда и зато из професорских дана носим најлепше успомене. Да бисте боље схватили мој животни нерв, можда није лоше да кажем да су ми политика и историја увек били страни. То бежање од политике и историје, која ју је неминовно пратила, било је и мој бег од грубе ралности. Симболично бих за себе могао да кажем да сам ,,камен изван земљине теже, камен који лебди’’. Камен је и део моје песничке симболике.
Када сте, професоре Здравковићу, осетили да сте израсли у песника. Да ли је то сазревање било ненадано или је оно текло ,,као равна река?’’ Да ли Вам је и у којој мери годила позитивна критика и колико је то усмеравало ваш песнички ход?
-Када се човек суочи са болешћу, када над његовом главом стално лебди судбоносно питање живота и смрти, онда најчешће недостаје и жеља да се нешто ради, а понајмање ствара. У мом случају се догодила необичност. Почео сам да пишем песме. Тада у нашој средини није било много песника. Можда је то била предност. Убрзо сам се појавио прилозима у једном гласилу средњошколаца. То је било инспиративно за друге песнике. Чини ми се да сам као песник, бар онако како су ме други схватили и разумели, сазрео веома брзо, готово преко ноћи. Уследиле су одличне критике, али се ласкавим оценама никада нисам заносио. Једноставно, био сам (не)свестан своје вредности. И сада, као и у тим младалачким данима препуним идеала, схватио сам да се велики песници рађају, а не стварају критиком, позитивном критиком или, на пример, чланством у неком удружењу књижевника. Могао сам, између осталог, да будем међу том дружином, али ме такво администрирање није никада интересовало. Није то моја клетва, нити осуда оних који су и формално постали књижевници, већ је то једноставно лични став. Не мора се свима допасти, као што се свима засигурно не допада моја поезија, али ни песме свих тих бројних песника из тзв. удружења нису моја вокација.
За песму ,,Точак’’, посебно за поједине стихове из ње, рекли сте да су Вам најдражи. Можете ли појаснити зашто баш те стихове издвајате из целокупног песничког опуса?
-Они су моја судбина. Приличе као својеврсна порука са моје надгробне плоче. Знате, ту песму сам написао као сасвим млад човек, а она је постала мој свакодневни мото. Дана и године кад сам је написао се не сећам, али, мислим да нисам имао више од двадесет. На примеру ове песме се понајбоље може видети како и сасвим млад човек, посебно ако је даровит песник – како сматра критика – може да каже дубоку истину о људској судбини, можда боље, потресније него старији песник. Такву песму у ово животно доба, уверен сам, засигурно не бих могао да створим. За тако нешто потребно је много снаге. Младост поседује неисцрпну енергију и зато су ти дани време незаборава.
Да ли постоји део дана који је Ваше песничко уточиште, да ли се посебно припремате, пре писања или, једноставно, почињете да стварата без јасних идеја и порука?
-Најбоље песме сам написао када сам био најтужнији и углавном ноћу када нисам у стању да спавам због самоће и туге. Зна се да су велики песници били песници бола. Не може ниједан слободан човек да пише боље од роба, не може човек сит љубави да пише најбољу љубавну песму. Добру песму треба једноставно проживети и просањати. Писање је само последњи стваралачки напор. Оно важније догодило се у души. Без песничке душе, нема ни добре песме.
У Вашој поезији се могу наћи одговори на многа питања. Да ли су Ваше песме свевремене и универзалне?
-Ако се за моју поезију може речи да је поезија, онда је она универзална. Створена је у једном тренутку за све тренутке. Волео сам да читам велике песнике, али ми нико није узор. Једноставно, желео сам да копирам самога себе, скривене пориве властитих сновиђења. Чак и као професор, ниједног песника нисам посебно волео, али сам волео поједине песме појединих песника. Прави песници су увек снажни у једном детаљу, препознатљиви су по појединим или неколико стихова. Они су њихово најбоље вино. Све остало је само имитација. Знам да сам својим песничким изразом, посебно као средњошколски професор, био многима узор. Можда и зато што сам био некласичан професор. Сваки ученик је могао да ми донесе песму, да се обрати такорећи као ,,старијем брату’’ и ваљда је у томе и одгонетка што су ме ђаци, чак и они којима нисам никада предавао, ценили и као песника и као професора. Годило ми је што су ми се за савете, посебно када је у питању поезија, обраћали са радозналошћу и жељом да буду прави песници.
Као својврсна ангедота, кружи прича да сте једном ученику на писменом дали петицу због једне изузетно успеле реченице. Колико у томе има истине, а којој мери је то само анегдота?
-Стварност је постала анегдота. Није реч само о једној реченици, јер сам прецртао четири петине рада, оставио један пасус и уписао ,,чисту петицу’’. Оцена је била аполутно заслужена. Тај ученик је раније, да ствар буде занимљивија, због српског језика изгубио годину! Професор тог предмета, наравно, нисам био ја. Тиме прича није допричана. Ученик кој је, ето, сјајно, урадио писмени задатак, касније је постао – доктор књижевности! Ако сам мојом оценом имало томе допринео, поносан сам. Он је сада, не само одличан доктор књижевности, него и добар песник. Тако се догодило да једна дивна реченица или, можда, неколико њих, преокрену читав живот.
Познато је да сте студирали у Београду, центру српске културе, најснажнијем универзитетском граду. Како сте као ,,човек из провинције’’ доживели велеградски колорит? Да ли сте се, макар у почетку, уплашили београдске ,,калдрме’’? Укратко, како бисте описали те дане?
-За Београд ме везују многе предивне успомене. Моји студентски дани, као и код већине, били су у знаку сиромаштва. Међутим, студирање, лепота Београда – све је то било довољан предуслов да доживим те дане као својеврсни дар. Моји родитељи нису били довољно имућни, али су желели да завршим студије. Одвајали су, како се то каже, последњи динар. Зато сам им захвалан. Београд је, природно, шармирао моју душу, просто ме инспирисао да будем другачији од оног Здравковића кога сам виђао на сликама. Београд сам волео, јер је прихватио мене и моје пријатеље. Незаборавна су предавања на Филолошком факултету, али и многобројна дружења, ти неформални часови живота. О Београду бих могао дуго и са много сете да причам. Али, морам да будем до краја искрен. Из Београда сам се радо враћао свом завичају, долазио у Лесковац. Можда је та моја снажна везаност са овим, лесковачким поднебљем, понајвише утицала да највећи део свога живота проживим у овој средини. Да сам остао у Београду, сигурно бих успео, али би, такође сам сигуран, моје срце било стално тужно због ,,лесковачких сокака’’. У Београд и сада путујем, али то више није град из мојих студентских дана. Велику варош провинцијалац доживљава другачије у младости, а слике тог истог града гледане кроз старачке наочари делују много тмурније. Вањда је то и нормално. Да је другачије, можда би то била само још једна превара живота.
[1] Интервју објављен у Нашој речи у 6 наставака. Први део 1. јула 2005, а последњи 5. августа 2005.
