Данило Коцић – „Време сенки“. Песме у прози. Покушај да се напише нешто што личи на другу страну живота.
VLADAN KOCIĆ, RANO PREMINULI ROĐENI BRAT, DIPLOMIRANI MAŠINSKI INŽENJER, PAMETNIJI, TALENTOVANIJI, LEPŠI OD MENE (desno, duga kosa, bez kravate – retko je nosio) – VREME MLADOSTI I ODRASTANJA I JA (fotografija sa zajedničke svečanosti)
II
Сретао си људе једном и последњи пут.
У далеком свету и великом граду где си животарио.
И у завичајном окружењу где си одрастао.
Ниси имао времена за друге и себе.
Ниси имао времена за своје животне истине.
И ниси имао времена да исправиш наметнуте грешке.
Само повремено, нарочито зими, пристизао је страх.
Од замућеног сећања.
Пролазних година.
И неминовности која је извесна.
Истина је повремено изневеравала.
Као најава да ће данас бити леп дан.
Догодило се супротно; била је велика непогода.
Одавно си уписн међу старце.
Одавно те плашио северац.
И одавно си схватио да је преостало само чекање.
Зато си одговоре тражио у каменим оградама.
У пожутелим сликања.
И болу који те сада прати као похабана реч.
Соба повремено мирише на камилицу.
На топлоту која пристиже преспоро.
И на сумњу која ти је стално иза врата.
Она је најупорнија и све више ти прави друштво.
Не успеваш да пратиш своје речи.
Ни туђу тишину.
Ни шум који треба да пристигне.
Спрема се комад хладне истине као опомена.
Мислио си да је истина за све – иста.
Убрзо се уверио да није тако.
Далеко од куће, схватио си да царују лажи.
Тешило те сазнање да сви имају права на грешке.
Да другачије мисле.
И другачије говоре.
Трудио се да записујеш истините догађаје.
По сећању.
Иза таквих прича, био уверен да нису лажне.
Касније те живот демантовао.
Као и многе друге.
Свега се наслушао.
Нагледао.
И обневидео.
Због туге. Друге туге. И нове туге.
Схватио си да је неред око тебе.
Или другачији распоред реда.
Док живот не отрепери као далека звезда.
Разумео да има много лажних истина.
Лажних порука.
И лажни тврдњи које нису довољно лажне.
Зато си разумео да је добро понекад ћутати.
Иако ти то нико није саветовао.
Нигде ниси ни прочитао.
Само наслућивао.
Разумео смисао дугих реченица.
Испреплетених речи.
И опасности да постављаш непотребна питања.
Једном си, на студијама, разумео тешку истину.
Деда је говорио неразговетно, али паметно:
„Схватио сам да сам улудо трошио време!
Да сам живео из инате.
И да ћу можда тако и умрети!“
Тада ниси довољно разумео смисао тајних порука.
И речи – инат!
Између тебе и тебе било је много знакова питања.
Знао си шта је провалија.
Шта је стварност и суровост сељачких дана.
Неисписаних парола.
Новопридошлих обећања.
И поруке речи – идеал.
Негде си прочитао и себе уверавао:
Човек понекад мора да бира између смрти и лудила!
Због измишљених оптужница.
Посустале памети.
И угашених очекивања.
Опет је стизала утеха, као ненадана грмљавина.
Време је да подигнеш сопствени споменик.
Да не би био отпадник.
И мученик истине која је непроверена реч.
Схватио си да постојиш ти, али и ти.
Друго лице првог лица.
Да постоје: рат и рат.
Да постоје: и мир и мир!
За тебе су то формуле које си учио из књига.
Неки су рођени да размишљају.
Ти ниси био те среће, говорио си и лагао себе.
Можда ти није било животно занимање.
Себи си, и као дете, видео као да си старац!
Сада покушаваш да то разумеш.
Мислиш, али не успеваш.
То ти је знак да си на путу без повратка.
Окруживале те боје смрти.
Још када ниси разумео поруку страшне речи: смрт!
Не, не, не!
Сада схваташ да није баш толико страшна!
За неке је смрт – спас!
Ако си то разумео, схватио си пут од рођења!
Смрт није варка.
Да јесте, код неких не би дошла по своје.
Она је најтрајнија порука људског трајања.
Дође најчешће изненада.
Ненајављено.
Као лош гост.
Усели се.
Без питања.
Каткад без речи.
Уз твој последњи уздах.
У свако доба времена иде својом стазом.
Неприметно.
Као невидљива сенка.
Као непожељна звер.
И као најгора истина!
Одузме ти поклоњено време.
Давнашње снове. И дарује вечиту тишину!
Тако са тобом одлази једно време.
Отисак живота.
И недописана књига.
За њен долазак нису потребне молбе.
Ни звезде, ни месец.
Ни добри путеви.
Није потребан ни твој потпис.
Ни пристанак.
Ни кора тврдог хлеба.
Она не тражи ни дуге реченице.
Ни велике говоре.
Ни сунчане дане.
Пркоси свему.
Теби и теби.
И другима, који се чуде што је дошла прерано.
Сумљиво врте сељаци главом и говоре да се не чује:
„Није било време да умреш!“
Ко пита сељаке када је време за то.
Ко пита тебе када би ти хтео да се то деси.
И ко жели да она дође.
Ако баш мора, а то jе сигурно, боље касније.
Када посвршаваш све послове.
Када више нема нових планова.
И када су и други слободни да ти пожеле боље сутра.
Умирање је будућност живота.
Она је као песме будуће музике.
Промениће све, настаће прекретница.
Њено право име нико не зна.
Сви тврде да им је познато како би је избегли.
Ако већ не могу, да је одложе.
Она долази и са и без музике.
Посећује забите крајеве.
Велике градове.
И цркве саграђене у доба које не познајеш.
Долазиће и наредних година.
Када тебе и тебе више нема.
Када нема и других око тебе.
И када више нема добро знаних имена.
Прецизно, изненађујући доследно и оригинално.
Она је много више од обичне песме.
Много више од плача који нагони на јецај.
И много више од ненајављеног тихог партнера.
Смрт се може разумети и као иронија живота.
Као непожељан производ чији је мајстор непознат.
И као написана судбине сваког од нас.
Ти и ти, али и други, не разумете увек њено значење.
Своди се као обичан догађај који је давно најављен.
Само се не зна тачно време.
Она не тражи савршене плесне школе.
Ни студија у којима се ствара нова музика.
И хитове који никада неће бити заборављени.
Али, она је упорнија од свега појединачно и заједно.
Има истанчан осећај за изненађење.
За прекид сваке свечаности.
И за одлазак када се никоме то не жели.
Ма колико била сурова и непожељна, за неке је спас.
За погурене старце који су давно заборавили име.
За оне који не могу да изговоре ниједну реч.
И којима се једино у очима може видети све.
Непрочитана мисао.Угасле ватре.
И последња суза коју жели намерно да затури.
Уз њу, долазе нова јутра.
И теби и теби, и другима је тешко.
Али, време има лека за све бољке.
Полако све постаје неважно.
Заборав, заборав, заборав и свему је – нови почетак.
Нестајеш као сенка.
Нестајеш брзином муње, која изненади све.
И нестаје као да ниси – нестао! А нема те.
Бездушност те више не изненађује.
Нема разлога да плачеш, а плакао би.
У својим очима читаш биографију смрти.
Све се дешава у трену.
То је мисао која пролети изненада и – оде!
У томе стању свог нестајања, ништа ти није важно.
У мирања без бола је – болно и тада нема страха.
Зашто би га и било када се смрт може разумети.
Може се схватити као почетак новог рађања.
И као почетак новог времена.
У истом тренутку мешају се изанђале речи.
И ветар и сунце и велико невреме.
И све се претвара у ништавило дана.
За крај, то је смисленица завршног круга постојања.
Крај реке, међу стенама, провео си детињство.
Гледао у шумовите пределе. Сањао нова јутра.
Размишљао о далеком свету.
Туговао си због тог новог сна.
Иако је био нестваран. Ту се спајају радост и бол.
