Danilo Kocić: Vinogradi, priča iz zavičaja

ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ. – Када смо поред њих пролазили, у свако доба дана и ноћи, осећали смо меру својих снова. Изговарајући њихова имена, прелиставали смо по успоменама из најранијег детињства.
Знали смо, иако смо бежали од те примисли, да свака прича, па и казивање о нашим виноградима, има свој почетак, али и крај. Без њих нисмо могли, али смо морали. Завидели смо својим сећањима, јер су она била глагољива, надугачко причана, препуна изворја, доколица и песама. У центру тих дешавања били су виногради!
Кад год су нам, док смо били подаље од дома, стизала писма, прво што су нам дојављивали – поред оног уобичајног да су добро, да су сви здрави и чили – како су винограду пуни рода, што нас је радовало, јер без тога нема ни нашег опстанка изван сеоског круга.
Ни ми нисмо штедили слова, јер смо потанко описивали све наше радости и обавезно се дивили што су виногради довољно весели да наше старине не боли глава. Знали смо, одавно смо знали, да нема толико лепих имена од радовања, а наше речи радоснице биле су похвале онимa који су виногадима подарили веселу слику.
Више и боље од тога нисмо ни могли. Одасвуд смо били део давнашње слике и приче о виноградима који су незаклоњени, сами, подаље од села, добијали битке против невремена и летње жеге.