ЛЕСКОВАЦ – Познати лесковачки песник, књижевни критичар и професор књижевности Дејан Ђорђевић слови у јавности и као изузетни зналац призренско-јужноморавског дијалекта. Ево једне његове веома занимљиве и успеле приче.
ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ: „НЕМА ГОРЕ НЕГО К’Д СЕ ЧОВЕК РАЗОЧАРА У РОЂЕНУ ДЕЦУ“ (призренско-јужноморавски дијалекат)
- Очуваш ги оде мрвку месо. Вртиш куке, запекљујеш, отпекљујеш, стискаш, а оно, у надзад, не сматра те ни за црљиву сливу. Викају , зависи од васпитање! Које с’м ја погрешно работија. Причаш му, саветујеш га, јок, оно си тера по своје!
- Буди с’д паметан па изведи ред! Три деца, а једно с једно неје. Ћерка не место. С’с њума немам никакав проблем. Скромна, увиђајна, уме и да те саслуша и да ти даде добру реч, што би рекли наши људи, вољу за живот. Овија двојица, сачувај боже. Моји су, ал, греота од Бога, не бива ги! Да работе, нејћев, да учив школу и тој нејћев! Па које оћев!? Лези лебу да те једем! Е, тој нема, и куде мојега татка неје било такој.
Ја с’м слабашан човек. Не с’м марија до скора, међутим, од како бео по ратишта у Босну, а и секирације у породицу, жена ме остави, вати врашку кожу, не с’м добар с’с здравље. Са срце не ваљам. Задушује ме, поготово к’д се мења време. Не смем ни тешко млого да дизам. Пре неку годину имаја с’м инфракт. Више не с’м онај исти човек. Викам:-Децо, узимајте ствар у своје руке, не очекујте млого од татка! Јок, бре, абер не давав. Цел ноћ бијев на онај сокоћала, ујутро не мог се дигнев из кревет. Ов’ј старији, кобајагим ће иде у школу. Све се договоримо. Дадем му паре. Нема везе. Он си иде у кладионицу. После ме л’же, к’ко не су имали два часа па си дошеја раније. Млађи нејће ни да чује. Никога не шмиргла за ништа. Уцењује ме. Ако му дадем за сендвич, за цигаре и сок, ће иде, ако не нема везе. - Туј су негде. Старији је већ пунолетан. Ов’ј други, још малко и он ће. Већ колко толко, зрели људи, требало би да размишљав с“с главу. Ја с’м у њине године зарађуваја. Ишеја с’м преко ферије да работим на грађевину с’с предузимачи. Добро, ајде с’д несу таква времена. Не морав тој, ал да се потруде б’рем да ми помогну око кућевне работе. Е 8т’г к’д треба да се нешто уработи, ће се сете за књигу. -Има да учимо! А тој, кобајагим што уче, има га с’м на интернет. Куј ме мене питуваја имам ли да учим. Да се уработи работа, а за учење: -Украдни време!
- Ништа не пипају под милог Бога. Да нешто помере, обришу, да оперев судови, ни под силу. Свађамо се. Ја се њаљутим па викам. Окрећав ми се. Ов’ј старији, такој и такој. Ов’ј млађи, чини ми се тепаја би ме.
Легнем такој увече, не мог ни да спијем од секирације, па си се размишљам. Мајка ги остави! Требаја с’м и ја! Нек се снаоде како знају. Греота! Не су они криви што се тој такој издешавало, ал с’д да се чукну у главу, па да буду деца ко што треба. Неје неки богатл’к , ал не мари, има за лебац и слебац. Кво да работим, и ја би волеја да је боље. Татко ми неје оставија, ја не с’м могја да зарадим нешто више, наиђе неко лошо време, што зарадиш, изедеш, и тој за тој. А они тражив, па ми и замерав што немам. – К’в си бре ти човек! Стискав’ц, циција! Неспособан си да издржаваш децу! -Добро, добро, викам- ће имате и ви своју децу, па ће видите како је тој, к’д га трипут преврзујеш с’м да истераш крај с крај. - Него, решија с’м! Пошто ми је работим на страну, тријестину километра од кућу, ћу отиднем у понеделник и нејћу се врћам до петак, да видим које ће работе без мене. За једеље ћу им купи, ал све сирово, месо, компири, јајца… а туј једну жену што држи пекару близу мене, ћу замолим да гим доноси леб. Нејћу се јављам. Они ће викав једнога другога. На другари ћу кажем да ме не издадев куде и како с’м. Ако оћев нек спремав и нек једев, ако не, нек трпив гладни. Мож ме осуђујете, пријављујете, како оћете. Чули сте што с“м испричаја, па га расуђујте!Лесковац, 9.02.2021.
