СПОМЕНИК НА БУДАЛУ
(Ов’ј прича с’с истину нема никакве везе. Све је смишљено. Ако се неки пронађе у причу тој је случајнос. Моле се остали читаоци за стрпљење да дочекају крај на причу.
2025. год. центар Грделице. Четвртак, пазарни дан. Врева и бука на улицама. Испред зграде МЗ, бивши локални функционери, Цоне Штрк, Јова Блента, Аца Бицм’н, Рада Штикла и Зора Пувало, свечано обучени, стоје у ред и певају:
„Ми смо деца од два татка
копилад смо демокрацка
деде су ни партизани
дођоше ни црни дани.“
(полако се прикупља маса пролазника и немих посматрача).
Цоне Штрк држи опроштајни говор: Другови и другарице, браћо и сестре, госпође, госпођице и господини, варошани и варошанке, сељаци и сељанке, другари, побратими, родови! Ко што ме знате , а знате ме од к’ д знате за себе, мене што ми је на ум тој ми је и на друм. Скупили смо се овде да се опростимо од вас, и ви од нас. Опраштамо се за тој што мора да умремо, тој јес, мора се обесимо, а бесење и умирање неје исто. Овој друго је голема мука. Не знате!?Збуњени сте!? Е, с’ г ће сазнате. Овуј тајну што ћу ви с’д кажем, нејћу однесем у гроб, а чуваја с’ м гу дуго време. Мене је, еве ,колко је тој године , од како направимо овуј грађевину, (показује руком на на здање испред зграде које личи на цртеж детета, чича Глиша и његова бесиљка), мучила голема мука. Сваки ноћ, после дванајес сати, доодија ми је у с’н, човек с’с медвеђу главу, и претија ми је. И тој узастопке. У једну руку држи књигу, у другу, мистрију. И т’ кој сваку ноћ. Ржи и прети. Витла с’с онуј мистрију. Вика, Цоне, које сте овој градили? Куде су паре? Чија је овој идеја? Не знам бре човече, вик’м си ја. Које с’м ја бија у туј причу. Он’ ј што клима главу и што потписује. Не с’м бре крив. Крив си, вика он.Него, живи док ми не одлучимо да умреш. И , еве, све овеј године у стра и муке. К’ д синоћ поново дође. Поново исто. Признај Цоне, које си правија, куде су паре!? Које да признам, брате! Знаш ли које си направија, спомен на БУДАЛУ! Што на БУДАЛУ?Затој што с’ мо будала мож да поверује да ће му овој прође куде народ. А на које ти личи? Не знам, викам му. Т’ д га изнервира. Он потеже с онуј мистрију у главу, и утепа ме. Еве, (показује грађанима разбијено чело). На бесиљку, Цоне За вас сте гу направили.
Отвори књигу и прочита ни сви од ред што смо овде, и рече, до словце овакој: Цоне, јутре пре подне закажи састанак и упознај другови и другарице с’с одлуку. Такој је и било. Ми смо такође донели једногласну одлуку. Бесење!
Ми смо, драги моји( наставља Миле, али покуњен и скрхан), радели колко смо могли. Борили смо се за овој место, за ов’ј народ. Насипували смо путеви, мењали смо уличне сијалиц, ватали смо кучићи луталице, клозети смо правили. И овој с’с овуј грађевину било је с’с најбољу намеру. Ко што рече јед’ н велики зидар: без муку се песма неје испевала, а ја викам:без песму нема ни живот.
(поново певају песму).
***
Цоне Штрк: Молим, другарицу, госпођицу, сестру нашу ,Тодору пионирку да приступи.
Тодора обучена у црном са сукњом на фалтама и кошуљом на карнерима, пунђом на глави, и црвеним цветом у коси, скрхана и уплакана прилази споменику. Гунђа себи у брк ( Такој је наређено- записано). Из повеће торбе вади конопце и дели свакоме.
Цоне Штрк: Људи, дође и т’ ј тренутак да се опростимо. Ми одлазимо а ви чувајте оној што смо направили. Чувајте ни клозети, клупице у паркови, сијслице на бандере.. Живела БУДАЛА! Сви: Живела.
Пењу се на клупу, бацају конопце преко греде и бесе се.
Тодора: Бог душу нек им прости!
Сви: Бог душу нек им прости.
Присутни грађани се разилазе мирно и достојанствено.
***
Несрећа никад не долази сама. Сутрадан на споменику БУДАЛИ, висила су четири беживотна тела. То нису била тела другова и другарицa бивших локалних функционера, већ тела петорице поштених, обичних људи. Грађани се у преподневним часовима спонтано окупљају. Хватају се за главе. Забезекнути, успаничен шетају лево- десно од споменика. Чује се женско нарицање, врисак деце… Један од грађана покушава да смири масу и да јој се обрати. Мир, мир, мир!
Пера Мицин: Људи, видосте ли које се направи? Леле Бошке! Зашто бре мајстори да се избесе. К’ ква је овој мука?
Присутни у „трагично“ настрадалим препознају извођаче радова на споменику БУДАЛИ.
Ђока Муцало: Пеееце, брате, свеее с’м видеја. Синоћ дође неки комби и скину ги овија наши и откааара ги. Онд’к, овииија дођоше, иииизбесише се, јееебига.
Пера Мицин: Које бре лупеташ будало. Куј комби, к’кви људи, куде су отишли?
Ђока Муцало: Ннннакуд Мораву.
Пера Мицин: Иди бре, будало, знаш ли које причаш. За тој се одговара. Ће кажеш које си видеја, и куга си видеја, па ће видиш твојега Бога.
Ђока Муцало: Пеееце, ћу ћутим. Еве, ггговна да изедем ако још неешто кажем.
Пера Мицин: Људи, чекамо Коле Гузицу, он је на састанак с’с највећи вр у град.
Долази Коле , пробија се кроз масу, иде до споменика и пење се на клупу.
У маси завлада тишина. Сви су се претворили у једно уво.
Коле Гузица: Људи, браћо, сестре, другови, другарице, господо, госпође. Еве, идем од препостављенога. Он ви млого поздравља, и моли ви да се суздржите од неконтролисане радње. Сажаљева се с’с вас и дели тугу. Поручује ви да будете јаки, удружени и мирни. Ствар ће се испита до крај, и онија који су криви ће буду изведени пред лице на правду.
Сретко Кефало: Друже Коле, које ви причате. К’кви кривци? К’ва правда? Људи се с’ ми избесили.
Коле Гузица: Не су с’ ми. Бесење је подметнуто!
Сретко Кефало: К’ ко бре Коле подметнуто. Нели се људи с’ми избесише.
Коле Гузица: Ааа, с’ми. Куј ће бе дигне руку наа самога себе тек такој. Потрујени су!
Сретко Кефало: К’ко прво обесени па потрујени?
Коле Гузица: Такој, лепо. Прво су шприцани с’с опасне супстанце, а онд’к су се побесили.
Сретко Кефало: Тачно с’м знаја да туј несу чиста посла.
Раде Штрбља: Освета, освета, освета!
Пера Мицин: Чекај бре Раде, на куга це светиш. Починиоци још несу уваћени. А и к’ д ги будемо уватили ће им судимо.
Гордана Вртирепка: К’кво суђење. Овде да се доведев и да се набијев на кол’ц.
Пера Мицин: Гоцо бре, ми несмо Турци да набивамо људи на кол’ц.
Коле Гузица: Људи, грађани, пол’к. Знам да ви је тешко, а на њиове породице најтешко. Случај се испитује. Чекамо директиву од препостављенога. Он је, ко што знате паметан човек, нешто ће смисли.
У масу улази случајни пролазник са повећом путничком торбом, обучен у радничком оделу, гледа лево-десно и одмах постаје сумљив присутнима. Раде Штрбља га хвата за врат и води ка споменику.
Раде Штрбља: Еве га, људи!
Пера Мицин: Куј је бре тој, Раде?
Раде Штрбља: Злочинац! Увати га.
Пера Мицин: К’к’в злочинац?
Раде Штрбља: Злочинац од банду. Дође од улицу, пришуња се и слуша. Неје наш. Никој га не познава. Штоће овдена? Дај торбу.
Окреће торбу, из ње испада прљав веш, мистрија, тестера, и нека свеска.
Пера Мицин му прилази, заглеђује га и врти главом.
Пера Мицин: Куј си бре ти побратиме?
Непознати: Мајстор Мика.
Пера Мицин: Одокле си?
Непознати: Из Црну Траву.
Пера Мицин: Аха, мајстор из Црну Траву. У торбу носи мистрију и књигу. Зн’чи, долијаја си, птицо. Раде, води га у станицу милиције. Раде га узима под мишке и одводи. Непознати збуњен и уплашен покушава да нешто каже али му овај не дозвољава. Удара га шаком преко устију.
Коле Гузица: Људи, овој постаје озбиљно. Имсм предлог. Ја одмак идем да обавестим препостављенога, а ви се разиђите, пс ће се видимо јутре и од све ће будете обавештени.
Грађани се разилазе мирно и достојанствено.
Наставиће се! 
