Приликом добијања највишег новинарског признања – НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО, које додељује Удружење новинара Србије, обратио сам се овим пригодним словом, у коме сам направио кратки пресек историјата и актуелног стања српске штампе и медија на Косову и Метохији.
„Изузетно ми је драго и чини ми част што сам ово највише признање добио у години великих јубилеја српске штампе у целини, али и оне на КиМ и старој Србији. Наиме, сем што се напунило 140 година од оснивања првог Српског новинарског друштва као претече данашњег УНС-а, ове године се напунило и 150 година од појављивања првих новина на српском језику у ондашњем Косовском вилајету који је обухватао све оне територије под Отоманском империјом назване Стара Србија. Било је то више од пет деценија после појављивања првих Новина сербских, али је то за оно време и тешке односе на простору Косова и Метохије значило још једну искру, која је након оснивања Призренске богословије непосредно пре тога, почела да осветљава тмуран живот овдашњег хришћанског становништва и Срба посебно. Први број тих новина под именом Призрен појавиле су се у истоименом граду 1. септембра 1871. године, додуше на српском и турском језику, али су оне имале српску редакцију, новинаре и сараднике.
Ваља ли подсетити да су записи, преписке, књиге и часописи имали на Косову и Метохији своју велику основу у много даљој прошлости, још у средњем веку при манастирима и црквама. Све се то у потоњем вишевековном ропству под Османском империјом готово угасила, мада се исписивање неке врсте хроника, записа и преписивање црквених књига наставило и у тим тешким временима. Један од значајних културних догађаја збио се 1539. године када је митрополит новобрдски Никанор основао штампарију у манастиру Грачаница, после цетињске, међу првим у Срба.
Али, од онога што смо имали у средњем веку дошли смо, нажалост, до тога да данас на Косову и Метохији немамо ни штампарију, ни дневни лист, а ни радио и ТВ који би у пуној мери одражавали српске националне интересе. Они који данас владају тим простором не само да нас враћају у средњи век, већ би најрадије били срећни да нас уопште нема. Зато су и дебело припомогли да Срби највећим делом нестану из највећег броја насеља, градова и села јужне покрајине, а са њима и све установе, институције, и целокупна медијска продукција која је постојала до 1999.
Упркос свему томе и на срећу, српски корпус се показао жилавији него што је ико могао да процени, претпостави и замисли. Убрзо су преостали медијски радници, првенствено они са Радија и ТВ Приштине, као и један број интелектуалаца и новинара који је из Приштине уточиште пронашао у Грачаници и Чаглавици, покренули су прве радио станице, радио Грачаницу и КИМ Радио. А онда је уследило оснивање других радио, потом и првих ТВ продукција, али је недостатак штампаних медија и даље очит. Наравно, оживело је и одржава се лист „Јединство“, али на нивоу недељника, наспрам десет дневних листова, исто толико радио, телевизија и безброј портала на албанском језику.
И поред свега тога, ретко ћете косовскометохијске српске медијске делатнике чути да се жале, да јадикују и да траже нешто више од онога што би им по природи ствари следовало. Оно што им највише недостаје то су млади образовани људи који, нажалост, масовно одлазе са КиМ. Ако се тај тренд масовног и тихог одласка настави неће дуго проћи да медији неће имати коме да саопштавају најновије вести и приређивати своје програме. Остаје нам да верујемо да су преокрети могући, као што су се често дешавали у историји и да ми својим делањем доприносимо том што бржем преокрету“.
