Добрила Стојановић, лесковачка песникиња: „Топла душа поезије“

Добрила Стојановић рођена је 1952. у селу Ораовица код Лесковца. Пише љубавну и дечју поезију, приче за децу и песме за компоновање. Члан је Књижевног клуба Поезија 016, Лесковац и Удружања писаца Лесковац.

Објабила је збирку песама Бакин свет маште, а приприла је другу збирку Душа поезије.

Њене песме заступљене су у више зборника: Соколово перо, Сокобања 2010, Артестих Београд 2013.и 2014, Осмех живот краси, Ниш, 2014, Осветљавање, Ниш, 2014. Учесник је многих сусрета песника, међу њима је и Међународни фестивал поезије, Сабах АЛ- Зубеиди Београд 2013. Објављивала је у часопису Поезија СРБ, број 5. и 6. из Крушевца, у заједничкој збирци Топла речу дружења слободних уметника Аустралије, првог издања 2016. Добитник је многобројних захвалница: на учешћу на Сретењским сусретима књижевног друштва Раде Драинац у Прокупљу 2016, на Светосавском песничком маратону Књижевног клуба Мирко Бањевић у Параћину 2016, на Видовданским песничким сусретима у Овчи 2017. и на учешћу на песничким сусретима књижевног Клуба Милорад Бранковић у Лапову 2017. Поносна је бака четвороунучади: Луке, Ларе, Софије и Вере и мајка Драгану и Јасмини.

 АНА ЈОВИЋ О ПОЕЗИЈИ ДОБРИЛЕ СТОЈАНОВИЋ

ТОПЛА ДУША ПОЕЗИЈЕ – Добрилине песме су попут звезда на небу. Неједнаке, удаљене једна од друге, а светлуцају, свака својим сјајем. Док свира фрулаш мелодије са папира на коме су исписане, и жубори поток, у родном селу развије се аркадичан, идиличан пејзаж и проспе се нова песма. Добрила је захвална и природи, а и Богу што су јој дали тај дар. Ноћу јој зрикавци зричу, шуште откоси сена, сијају звезде, рађају се песме. Дању јој заискри поток, процвета давно рођена песма и славуј се јави, запева мелодију те песме. Као да Добрилине песме прате милозвучни тонови из природе. Па се врате и сећања на давно заборављена времена и зарђале браве од самоће сакривене. Песникиња преточи тугу за њима у песму, као у чашу. Она пати за родним прагом, домом, топлином породичног дома. Жуди за љубављу, васкрсава некадашње породичне топле осећаје, сећања на некадашње обичаје и врлине, прохујала времена у поређењу са савременим, другачијим светом којег понегде и осуђује, исмејава. Осврне се на свој крај, на Мораву, Дубочицу, Вучје, православне празнике и породичну снагу и безбрижност, љубавне носталгије и чежње. У њеним песмама љубав је идеална, а љубавници нису. Често су исувише реални, са проблемима савременог човека. Песникиња ту спаја различита времена и уноси универзалне теме и мотиве. Увек се осврне на своје песме и стваралаштво, као на своје потомке, као на нешто најмилије, као на своју децу. Чува их у свом загрљају нежно и пажљиво. Њене песме су језгро у коме она изнова умире и рађа се. Песме су јој извор прошлих чежњи и будућих жеља. Жеља за топлим домом, безбрижношћу је основни мотив.

Дијалекатски обојене песме носе печат једног краја и времена, писане призренско-тимочким дијалектом боји смехом један некадашњи начин живота који постоји једино као такав у тим дијалекатским речима и само такав носи менталитет песникињиног родног краја. Слободан стих без риме даје простор свим мотивима: природи, заносу, сновима, прошлости, животној радости, рађању, мелодији, лепоти, чежњи. Некада изненади савременим мотивима, разочарања, кривице, изневеривања. Идеална лепота се тражи у изгледу жене, у осећају љубави. У чистоти и наивности тајни које се откривају у овим песмама као да су једва чекале тренутак да открију своју тајновитост. А живеће у њему стиховима и отвараће се као зумбули у расцветалим пољима, под Сунцем. Душа јој жељна за нечим јој вапи, за новом песмом и радошћу која се тада од срца откине.[1]

ДОБРИЛА СТОЈАНОВИЋ: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

Шаљем ти ово писмо из душе

победила сам све тешке боли.

Понекад снови ми се руше

а моје срце те и даље воли.

 

Уме мајка да прашта често

сузе и бол, све да прогута.

А у срцу моме још има место

и никад нисам на тебе љута.

 

За мене немој да бринеш много.

Ја пустим некад и сузу своју

пружио си мајци, све што си могао,

ти увек волиш мајку воју.

 

Спуштених обрва, намрштеног челе

у мрачној соби ја све прочитам,

Написах писмо, све што сам хтела

Како си сине? ја да те питам.

 

У срцу моме много места има

и туга, и радост, често се споје.

Неће ме сломити ни студ ни зима.

За срећу је потребно увек двоје.

 

ЗА БОЉЕ СУТРА       

Љубав се моја шесто гаси,

ко сјајне звезде свакога јутра.

Ја мислим на те , ма где да си,

увек се надам за боље сутра.

 

Звезде срећне имају месеца.

На папиру се просуло мастило.

Пишем песму туга ме пресеца,

сузе капљу, све упропастило.

 

Уби ме туга и ја ветар,

Идем сама неосветљени град.

Бројим кораке, метар, по  метар,

Уморна душа пред велики пад.

 

У мрачној улици, обузе ме страх,

Куда да кренем из овог пакла?

Пред очима само пепео и прах…

Под ногама газим, ломљена стакла.

 

Гуши ме туга, не да да дишем,

У грудима места за срца нема.

Последњи стих, песму пишем.

Сутрашњи дан не знам чта спрема.

 

УСПОМЕНА СВАКА БЛЕДИ      

На вратима куће моје

стара брава зарђала.

Ту је некад било двоје,

сад их нико не отвара,

 

Мајка отац умрли су,

а деца се поудала .

Сви ту некад живели су

иако је кућа мала.

 

Нико врата не отвара

а и глас се ту  не чује.

Умрла је мајка стара

па ми срце сад тугује.

 

У сећању то ми оста,

стара мајка на праг седи.

Туге ми је свега доста

успомена свака бледи.

 

Сви корени из те куће

по свету се растурили.

Постало је све могуће

сви су кућу напустили.

 

[1] Ана Х. Јовић, професор књижевности „Топла душа поезије“