Šestoro ih je, četiri sestre i dva brata.
Njih četiri su jednoga dana stidljivo nagvirile kroz otvorena vrata naše mesne zajednice.
I odrasli i deca našeg naselja su imali odnos prema tim prostorijama kao prema nekoj nepristupačnoj opštinskoj kancelariji.
Možda zbog istaknute zastave, možda zbog natpisa, možda zbog navike?
Rekao sam im da uđu slobodno i pogledaju naše nove, narandžaste školske klupe.
Ponudio sam ih bombonama.
Hteo sam da kontrolišem njihovu radoznalost ne znajući da sam već kontrolisan.
Hteo sam da ukrotim njihov nemir, a bio sam ukroćen.
Hteo sam da autoritetom starijeg pobedim njihovu energiju, a bio sam pobeđen.
Nisam ni pokušao da steknem njihovu naklonost.
One su me naklonošću obasule:
„A kako se ti zoveš?“
– Aleksandar!
Sutradan smo u našoj MZ održali političku tribinu.
Tijana Perić – Diligenski, iz Beograda, bliska saradnica generala Ponoša, je gostovala kod nas.
U jednom trenutku sam kroz zatvoren prozor čuo dozivanje:
„Aleksandre!“
Nisu htele da uđu da ne bi smetale.
Slučajno su ušle u moj život.
Ili je naše poznanstvo dugo pripremano?
Predosećam da će me izvrnuti naopačke.
Njihova ljubav, dobrota i pamet me teraju da razmišljam o svemu ispočetka.
Podsećaju me na moju ćerku, Simonidu, u njihovim godinama.
Šta da kažem njihovim roditeljima?
Kako da ih savetujem?
Kako ne napraviti moje greške, kako izbeći životne zamke, kako ih sačuvati za dobro, a izbeći zlo?
Lukavo su me pitale koji kolač volim da jedem.
Odgovorio sam: „Palačinke.“
– A sa čime?
– Pogodite?
– Sa kremom?
– Ne!
– Sa džemom?
– Ne!
– Pa sa čime?
„Sa šećerom i orasima“, naivno sam priznao.
Sutradan sam sa prijateljima pio kafu u Mesnoj zajednici.
Ležerno sam zurio napolju.
A onda šok!
Nisam mogao da verujem vlastitim očima!
Nađa, Talija i Selena, sa tanjirom krcatim palačinkama, sletele su među nas.
Ne znam zašto, Kalina nije došla sa njima.
Poklonile su mi i crtež specijalno za mene nacrtan.
Nisam imao ništa da im dam zauzvrat.
Niti ću ikada imati!
Izvor: FB Aleksandar Rangelov
