Prekjuče sam dežurao u bolnici 7h-19h.Juče sam radio u Domu zdravlja 8h-13h i dežurao u bolnici 19h-7h. Jutros sam završio noćno dežurstvo, ali sam morao da ostanem na poslu do 12h da bih operisao mladog rudara iz rudnika Lece koji se javio u urgentni centar oko 6h izjutra sa otvorenim prelomom šake. To je uobičajeni ritam svakog ortopeda.
U Domu zdravlja u ortopedskoj ambulanti rade pre podne dve ordinacije tj. dva lekara koji u proseku zajedno pregledaju 100 pacijenata.
Deluje mnogo?
Dr Miroslav Veličković – Mića je sam toliko pregledao.
Dok je bio živ.
Umro je ne dočekavši penziju kao i još trojica naših kolega: dr Peca Nikolić, dr Blagoje Nikolić i dr Vangel Najdeski.
Mislite da su previše radili, da je bilo previše stresa, da su umrli pre vremena zbog svih tih pacijenata koje su pregledali?
Ne.
Umrli su zbog svih onih koje nisu stigli da pregledaju.
Mi živi smo gordi, sujetni i zavidni.
Želja nam je da budemo traženi, da pomažemo, da budemo uvažavani.
Želja nam je da dostignemo Mićinih 100.
Nažalost, nećemo uspeti.
Jedan je Mića.
Neka anonimna osoba se žalila gospodinu Draganu Marinkoviću, novinaru portala „Rešetka“, na gužvu u ortopedskoj ambulanti juče.
Dostavila mu je fotografiju čekaonice kao dokaz.
On je objavio senzacionalnu vest verujući da na slici vidi gužvu i nezadovoljne pacijente.
Ja verujem da na toj fotografiji vidim uobičajeni broj pacijenata od kojih su četiri nasmejana.
Gospodin Marinković smatra da treba da me bude sramota jer ne gledam njegovim očima.
Brzo su usledila još dva osuđujuća članka sa komentarom nekog čitaoca da doktori namerno stvaraju gužve u državnim ustanovama da bi pacijente preusmerili u privatnu praksu.
Pre objavljivanja tih članaka upućen mi je petominutni ultimatum da dodam šta imam.
Tih dragocenih pet minuta su me delili od spašavanja ugleda i časti.
Bio sam spor.
Nisam uspeo da ih iskoristim.
Nisam stigao da kažem da ja radim samo u državnoj ustanovi, a ne i u privatnoj.
Da fotografija nije uslikana ispred moje ordinacije.
Da ne može da shvati niti da radi u našem zdravstvu onaj ko ljude na slici doživljava kao gužvu.
Da taj očigledno ne zna kako izgleda prava gužva na ortopediji.
Da juče jeste bilo puno pacijenata, ali da su mi svi ostali u lepoj uspomeni i niko mi se nije požalio.
Da je gospodin Marinković objavio moju sliku i neovlašćeno naše poruke, a nije objavio ime i sliku osobe koja se navodno žalila od svih koje sam juče pregledao, ni da li je ta osoba imala zakazan termin, ni koliko sati je čekala, ni zašto je izabrala da je baš ja lečim?
Ono što ja nisam uspeo uspeli su drugi.
Moji skriveni anđeli čuvari su se stvorili odnekud da me brane ostavljajući svoje melem komentare.
Polovinu sam prepoznao, polovinu nisam.
To je moja prava sramota!
To što ne mogu da se setim da li sam neke od njih ikada upoznao, ikada sreo i da li ću ih ikada sresti?
Da li ću ih ikada dodirnuti i reći im: „Hvala!“
Ortopedija sa traumatologijom nosi sa sobom toliko mnogo rizika i mogućih komplikacija i zamerki da mogu da kažem da sam srećan ako je čekanje na pregled jedino što mi pojedinci zameraju.
Daj Bože da ostane samo na tome.
„… i oprosti nam grehove naše kao što i mi praštamo dužnicima svojijem …“
Ne znam šta se desilo gospodinu Marinkoviću, ali ja mu praštam.
Mnogo toga dobrog je uradio u prošlosti.
