Tu, na obali Rupske reke, u selu Dadincu, zapadno od Vlasinskog jezera, našao sam nešto što sam izgubio 80 km dalje, na obali reke Jerme,
u selu Klisura, istočno od Vlasinskog jezera.
Nešto što sam izgubio pre četrdeset godina odlaskom baba Ratke, devojačko Videnov, udato Rangelov, sa ovoga sveta.
Baba Ratka je bila moja baba, majka moga oca, Vitomira Rangelova, a supruga moga dede, Aleksandra Rangelova, po kome sam dobio ime.
Znate ono, sin sina, dedin unuk, dedino muško, sve mu je dozvoljeno!
Najlepši deo moga detinjstva bio je vezan za moje selo: skupljanje sena, čuvanje krava, lutanje planinom, igranje sa seoskom decom, kupanje u Jermi.
Naravno, najbolja kuvarica na svetu za mene je bila moja baba.
Ja i ona smo spavali u istom krevetu, ona mi je ispričala bajku „Zmijski car“, ona mi je svakog jutra za doručak mesila drugu pitu.
Osetiti ukus njene gibanice značilo je ući u Raj.
Ostati bez tog ukusa, bez njenog pripovedanja bajki, bez njenog poljupca u čelo, značilo je biti proteran iz Raja.
U Dadincu, na trpezi uz reku, na poslužavniku krcatom komadima pogače, proje i lisnatoga testa ugledao sam tri parčeta gibanice.
Srećna prošlost je dodirnula nesrećnu sadašnjost!
Zbog moje babe, zbog babe iz Dadinca koja je mesila pitu i odbranila Rupsku reku, zbog svih baba na svetu … moj politički govor je morao da počne na drugačiji način!
Izvor:
FB Aleksandar Rangelov
