ДАДИНЦЕ, ВЛАСОТИНЦЕ – Др Данило Стоиљковић је један од најугледнијих и најпознатијих високошколаца из власотиначког села Дадинца. Ево кратке забелешке о њему, која је објављена у мојој двотомној студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и студији Лесковачки писци и њихово доба
Danilo Kocić – Leskovački pisci i njihovo doba
ДР ДАНИЛО СТОИЉКОВИЋ (1914 – 1991), председник Подружнице од 1962. до 1963. године. Један је од лекара који је имао кључну улогу у развоју интернистичке службе у Лесковцу. Рођен је 1914. године у селу Дадинцу. Оновну школу завршио је у оближњем селу Козару, гимназију у Лесковцу, а Медицински факултет у Београду 1939. године. Специјалистички испит из интерне медицине положио је 1952. године, а Санитетско-официрску школу 1953. године. Лекарски стаж обавио је у Нишу. Рад је започео у Куманову као вршилац дужности шефа интерног и инфективног одељења Бановске болнице.
Априлски рат 1941. године затекао га је као батаљонског лекара 46. пешадијског пука у Битољу. Почетком рата заробили су га Немци. Из заробљеништва успео је да побегне у Тетову, а после тога се сконио код родитеља у Дадинцу. По завршетку рата постављен је за управника Болнице у Власотинцу. Због сарадње са партизанима хапешн је од стране Гестапоа 1943. године.
Помага је болесним и рањеним партизанима, активни је учесник НОР-а, био је управник Болнице 13. корпуса НОВ и ПОЈ, шеф евакуације рањеника, као и управник Војне болнице тешких рањеника у Крагујевцу.
На Сремском фронту био је референт Десете српске бригаде 22. дивизије, а у Скопљу управник Санитетске школе Пете армије. После демобилизације 1946. године долази у лесковачку Болницу, где ради на Инфективном и Интерном одељењу. Био је повереник здравствене службе среза лесковачког.
Завршио је курс из кардиологије у Београду и постао шеф кадриолошког одсека Интерног одељења. По одласку др Босиљке Будимир, постао је начелник те службе, а у једном периоду и вршилац дужности управника Болнице. По одлску из Лесковца постављен је за шефа стационара у Власотинцу, а потом за саветника од 1976. године у Дому здравља у Лесковцу. Пензионисан је са више од 40 година радног стажа.
Један је од оснивача Подружнице СЛД у Лесковцу, њен први благајник, секретар више од 15 година и председник у једном мандату. Био је председник Одбора Црвеног крста, председник Одбора за борбу против алкохолизма и ТБЦ, први је увео рад на ЕКГ у Лесковцу и мерење базалног метаболизма, оснивач Саветовалишта за лечење дијабетичара, водио је курсеве и испите за васпитање сеоске омладине, руководилац Удружења резервних санитетских официра, имао је чин резервног санитетског капетана прве класе, професор Интерне медицине у Медицинској школи од оснивања, председник комисије за бањско-климатска лечења РВИ, члан Инвалидско-пензионе комисије првог степена. Одржао је знатан број предавања у Подружници СЛД са разним темама из подручја интерне медицине, хирургије и других грана медицине, као и на стручним састанцима у Болници.
Објављивао је и чланке у локалном листу „Наша реч“, а држао је и предавања и на Народном универзитету из области интерне медицине. Активан је био и у раду Црвеног крста. Објавио је више од 35 стручних радова у часописима.
Био је успешан и у развијању сарадње са суседним подружницама СЛД. Са свих медицинских аспеката обрађивао је села Рударе и Чукљеник. Као санитарни инспектор округа запрашивао је читав округ ДДТ прашком за ликвидацију маларије, пегавца и инсеката. На Инфективном одељењу лечио је болеснике од ТБЦ менингита, радио је БСЖ вакцинације у општини Лесковац заједно са Антитуберкулозним диспанзером. Био је члан првог Управног одбора и Савета Болнице.
Одликован је Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуге за народ, Орденом за војничке заслуге и Златном значком за рад у Црвеном крсту.
