Lako je govoriti o individualizmu, autentičnosti i slobodi, sve dok te život ne slomi. Dok ne ode neko tvoj.
Tada nestaje tlo pod nogama. Snaga se povlači, a srce traži oslonac.
U takvim trenucima zapravo odrastaš.
I shvatiš da ti ne treba izolovana snaga pojedinca, već mnoštvo ljudi koji će ti tiho staviti ruku na rame. Koji neće mnogo govoriti, ali će svojim prisustvom reći sve: da su tu. Sa tobom. Rame uz rame sa težinom koju nosiš. Da nisi sam.
I ništa, baš ništa u ovom kratkom životu ne može da zameni čovečnost.
Toplinu srca koja se, u nevolji, bez zadrške drugom daruje.
Dr Nataša Dimitrijević: „Zatvorila bih oči i prizvala sve prizore koje je volela da čuva u sećanju“
