Ne znam za vas, ali u meni se javila izvesna odvratnost usmerena prema javnoj, političkoj sceni u Srbiji.
Postala sam ljudsko biće sa membranom, nekom vrstom samozaštite na sam pomen politike. Gubim osećaj.
Ranije sam se čudila i nisam imala razumevanja za apolitične ljude. Takvi su me najviše nervirali. Gledala sam ih kao sebičnjake, ličnointeresaše. Samodovoljne ljude kojih se ne tiče društvo kao celina niti njen napredak.
Taj soj ljudi, bio mi je ljigaviji od bilo koje strane.
Leve ili desne. Svejedno.
Sada, meni je postalo sve nekako mrsko. Jeftine priče, otužne reči, ispucane fraze, prostačke uvrede, prepucavanje, nadglasavanje, nadmudrivanje.
Politika. To je uzvišena profesija. Ideja vodilja jednog društva u napredak, u bolje sutra. To je pametna misao koja pokreće, uzdiže i osvešćuje.
A sve u službi čoveka.
Vi! Vi ste sve pogrešno shvatili.
Pogrešnu ste stranu odabrali, ako mislite da cilj opravdava sredstvo.
Pazite! Zakucaće to silno oruđe i na vašim vratima.
I biće onako kako uvek biva, prekasno. Za sve. A ponajviše za kajanje.
