Život počinje da dobija jasnije konture kada stvari počnemo da nazivamo pravim imenom. Loše ljude slobodno nazovimo lošim. Propuštene šanse nazovimo svojim strahovima, pa zašto da ne i kukavličlukom. Priznajmo sebi da smo pogrešili. Priznajmo, da smo u određenim situacijama bili preplašeni. Krhki. To je, kako se danas čini, najveći poraz čovečanstva. Istupiti iz redova istih, progurati se kroz masu jednakih i reći za sebe, smireno: Pogrešio sam. U izboru škole, posla, prijatelja, partnera. Bilo šta od navedenog, jako je teško sebi priznati. I čovek to vrlo retko i čini. Sve dok ne bude primoran. Satrven i ostavljen bez izbora. Kada dođe do tačke preokreta. Sudbonosnog trenutka u nekom periodu njegovog, do tada, trivijalnog života. Kad te život lupi po glavi. Pa se nevolja za nevoljom niže, jer misery loves company.
Misliš, nema izlaza. Nemoć je poražavajući osećaj. Strah ti zamagljuje vid. I sve što vidiš, crno je. That’s life, kaže Sinatra. (That’s life), That’s what all the people say, You’re riding high in April, shot down in May…
I zna se, jedino sam sebi možeš pomoći. Tako što ćeš: zaškripati zubima, stisnuti pesnice, otresti prašinu sa kolena.
I krenuti jedinim putem kojim možeš. Napred.
Promeniti jedino što možeš. Sebe.
That’s life
(That’s life)
I tell you, I can’t deny it
I thought of quitting, baby
But my heart just ain’t gonna buy it
