DR NATAŠA DIMITRIJEVIĆ, književnica: „Drugačiji“, priča

Другачији. – Стално сам некуд журио и стално сам каснио. Чини ми се да, што сам више журио, време је брже цурило. Као да се утркивало са мном. Да докаже своју моћ. Или се само поигравало са мојим безуспешним покушајима да стигнем на време.

• Петак је иначе дан када је у граду највећа гужва. Сви некуд журе. Да се врате кући након напорне радне недеље, да се састану са неким, можда да одведу своју децу на колаче или да коначно погледају неки филм у биоскопу. Свако је имао свој разлог да убрза ход, да дода гас, да буде још један од учесника у градској вреви. Људи су се скоро сударали у пролазу, не обраћајући пажњу једни на друге. Журили су да побегну од себе. Ја сам био веома вешт у томе. Ја сам себи одавно утекао.
• Затрпавао бих се обавезама, плановима, програмима. Термин “журим“ ми се пришуњао у свакодневни вокабулар толико лако и често да сам само кликтао на његову типку кад год бих неког срео. Види журим… Извини журим… Журим, али… Бежао сам од људи, бежећи од себе. Што сам више журио, извршавајући бројне обавезе, то сам бивао празнији.  Прозрачан, готово невидљив. Као да ми је боја спадала са лица услед кретања. А речи постале све тише и неразговетније. Није имао ко да их слуша. Људе сам остављао за собом у тишини. И они се нису бунили. Људи воле кад их остављате на миру.
• И како није било никог да ме оптерећује и деранжира у сопственом миру, тако никог није било ни да ме насмеје, раздрма. Остао сам сам. Као црно-бели портрет.
• Тај дан је био као и сваки други. Само другачији датум. Ужурбаним корацима пробијао сам се  кроз масу, прав и стасит, одавао сам утисак човека који уме живот да зграби за врат. А заправо сам допустио да он мене вуче за нос.
• Застао сам на пешачком прелазу, чекао да се зазелени светло на семафору. Гомила је била испред мене, чекајући исто. Гомила је била преко пута мене, чекајући исто. Тупо и одсутно сам зурио у даљину. Погледом који није био фокусиран ни на шта конкретно. На трен, мој поглед је регистровао некакво златасто, жуто треперење. Лишће. Јарко жуто лишће које је ветар носио у гомили. Звучи као јесења идила, чаролија романтичара, залудних људи. Али не. Ништа од тога. Чудно је једино било што сам уопште приметио ту лепоту.
• Опчињено сам посматрао наизглед уобичајени јесењи ритуал. Маса људи није ништа приметила. Нестрпљиво је чекала зелено светло. Закорачио сам на пешачки прелаз, корацима споријим од масе. Себе сам овај пут успоравао. Жена испред мене, носила је дечака у наручју и убрзавала ход. Дечак ме је посматрао уз смешак, знатижељно и наивно. Једино су деца имала поглед испуњен знаком питања. И никад никуд нису журила.
• Насмешио сам се онако сам себи. Успорио сам. Корак ми је постао лакши. Допустио сам јесењем сунцу да засјаји на мом лицу. Упијао сам лепоту природе око себе. Овај пут, дозволио сам да живот урони у сваку пору на мом телу. Кожа се “најежила“.
• Тај дан је био као и сваки други. Ипак, ја сам престао да будео као и сваки други човек. Ја сам се себи вратио.

Др Наташа Димитријевић: БИОГРАФИЈА

Наташа Димитријевић рођена је 16. марта 1979. године у Лесковцу, где је завршила осмогодишње и гимназијско образовање. Дипломирала је на Економском факултету у Нишу 2004. године. На истом факултету 2010. године одбранила је магистарску тезу под називом „Значај друштвене одговорности предузећа у савременим условима пословања“. Докторат економских наука стекла је одбраном докторске дисертације 2016. године на тему „Пословна етика, друштвена одговорност и конкурентска предност предузећа”, на Факултету за финансије, банкарство и ревизију, Универзитета Браћа Карић у Београду.

Др Наташа Димитријевић тренутно је шеф рачуноводства у Прекршајном суду у Лесковцу. Од 2005. године ради у ОШ ’’Коста Стаменковић’’ у Лесковцу на рачуноводственим пословима. Након тога, запошљава се 2006. године у средњој Трговинско-туристичкој школи у Лесковцу, где обавља послове професора економске групе предмета. Од 2008. године ради у Регионалном гаранцијском фонду за јужну Србију где обавља функцију в.д. директора. Од 2009. године обавља послове сарадника директора за економска питања у Агенцији за локално економски развој у Лесковцу.

Похађала је 2010. Универзитет социјалдемократије (UNISD), у организацији Центара за студије социјалне демократије и Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Током 2012. године учествовала је у образовном програму „Управљање пројектним циклусом у пројектима финансираним од стране ЕУ“, Београдске отворене школе. Теме са ових студија су уско повезане са етиком и друштвено одговорним пословањем.

Ангажована је у оквиру USAID пројекта за реформу судства као члан радне групе за Приступ суду. У оквиру овог пројекта учествовала је на студијском путовању у Америци на тему управљања судском администрацијом. Такође, учесница је студијског путовања у Брижу (Белгији) у оквиру пројекта Speak European – Канцеларије за европске интеграције, при чему је три недеље похађала наставу о Европској Унију на Европском Колеџу.

Наташа Димитријевић удата је и мајка двоје деце.