Karleuša, žena koje nema!
Volim grad u kome živim. Volim i ljude koji u njemu žive. Zapravo one koje poznajem. To su uglavnom dobri, pošteni i kvalitetni ljudi. Ljudi od kojih može i treba da se uči. Naravno, govorim o ljudima koje puštam u svoj život. Drugi me ne zanimaju. Drugima ne dozvoljavam da mi se mnogo približe. I to pravilo poštujem gotovo svakog dana.
Ljudi su ono što govore. Ono o čemu, u savremenim digitalnim uslovima, pišu. Reči, to smo mi. Reči ne poznaju godine starosti. Njima nije bitno koje je njihov vlasnik veroispovesti, rasne pripadnosti ili nacionalnosti. Da li je vernik ili ateist. Anarhist. Empata ili mizantrop. Ali se mi itekako dobro prepoznajemo po rečima koje koristimo. Jer reči imaju neki svoj tajni ’’vajb’’.
Mnogo se polemisalo oko nastupa Jelene Karleuše. Naravno, svako ima pravo da komentariše. Ali upravo sa komentarima treba biti oprezan. Jedno je dati svoje mišljenje. Zauzeti svoj stav. A sasvim je drugo rasipati bes, aroganciju i mržnju. I to tako olako kao ’’dobar dan’’.
Karleuša je kao Andrićeva ’’Jelena, žena koje nema’’. Imaginarni lik. Brend koji nam je na tržištu plasiran iz čisto ekonomskih razloga. Mi je ne poznajemo. Nas kolektivno ona ne zanima. Zanima nas kako i gde se troši novac građana. Problem je što nas, van tog ekonomskog i sociološkog konteksta, zanima i medijski linč.
Zašto smo navikli da u svemu budemo antagonisti? Da svemu damo pogrdnu, ružnu, pogubnu reč. Da sečemo kožu, da rasparamo dušu jedni drugima. Da se koristimo rečima kao sečivima. Tipkajući slova jagodicama prstiju bez mnogo razmišljanja. Bezbedni iza staklenih ekrana, skriveni od svih, kukavički jaki. Ispisujemo svoju potisnutu frustraciju uz prvu jutarnju kafu. Ne mareći za to da je svaka ispisana reč poput kap vode u okeanu koja se tu ne zaustavlja. Već nastavlja da talasa. Ne mareći za dalje vodene tokove.
Reči, poput vode, nastavljaju da teku. Bešumno, ali uporno probijaju stene. Reči više nisu igračke kako je Balašević govorio. Reči su postale otrov koji tiho nagriza svakog čitalaca. Zamislite samo mlade ljude kojima mi trebalo da budemo uzor. Socijalne mreže su odavno postale virtuene učionice. Kakav im primer dajemo? Čemu ih učimo? Da se prave vrednosti osvajaju verbalnim nasiljem. Da cilj opravdava sredstvo.
Ne volim narodnjake. I tu se moja priča o Karleuši završava. Ali još manje volim društvene toksine koji su nas sve pomalo zatrovali. Budimo bolji jedni prema drugima. Ako nemamo šta lepo da kažemo, možda je bolje da ćutimo. Čuvajmo jedni druge. Ako ne možemo drugačije, čuvajmo se lepim rečima. U našem jeziku, ima ih mnogo.
’’ ’Cause we all have wings, but some of us don’t know why.’’
