Sreća. – Sa godinama, žalimo se neprestano kako nam život krade dane. Kako brzo i olako starimo. Posmatramo svoje vršnjake, posmatramo sebe u ogledalu. Brojimo bore i pegice na licu. Smeta nam zrelost u sopstvenim očima. A retko kada zastanemo i pomislimo kako su nam upravo te godine koje smo u žaru potrošili donele, zajedno sa borama i nespretnim pegicama, mudrost, stamenost i hrabrost da sve izdržimo onako kako samo čovek mora i ume.
Prošlog vikenda odvela sam decu na igralištu. Kako je dan bio topao a sunce uporno žarilo, većina roditelja se sklonila u hladovinu. Onda me je pozdravio tata jednog Luke. Nisam prepoznala čoveka, ali je on prepoznao mene. Iz gimnazije. Popričali smo o godišnjici mature koja će biti uskoro, i moram priznati, bilo me je sramota. Postidela sam se što ga nisam prepoznala i što ga se ne sećam iz gimnazijskih dana.
Razmišljala sam nakon toga kako smo kao mladi tinejdžeri preokupirani sobom. I kako se takva praksa i dalje kroz život nastavlja. Preokupiranost sobom ostari zajedno sa nama. Kada si mlad, želiš sve i želiš odmah. Da prigrliš svet, da svet tebe prigrli. Misliš sreća je tamo negde daleko. Samo treba da je nađeš. Da tragaš, što dalje od mesta na kome si. Što dalje od grada u kome stariš. Čovek je vazda u sebi nesrećan.
Godine prolaze. Čini se da postaješ mudriji, bolji čovek. Shvatiš da sreća, kao i nesreća, nije tamo daleko. Nije čak ni nadohvat ruke. Tu je, u tebi. Kao tvoj lični Bog. Onaj ko ti pruža ruku kada je najteže. Onaj koji te ne zaboravlja. A ti se potrudi da ne zaboravljaš ljude oko sebe.
