Dr Nataša Dimitrijević, leskovačka spisateljica: „Mnogi ljudi ne vole samoću“, priča

Mnogi ljudi ne vole samoću. Plaše se da se prepuste hladnim rukama tišine koje ne umeju da grle i greju. Utehu najčešće u društvu traže. Buka i galama, dodatno im mrsi vijugave konce, utežući im misaone čvorove u glavi. Pometeni um, ma koliko se upinjao da se izmigolji i rasplete, posustaje usled takvog meteža.

Samoća, s druge strane, svakog od nas sačeka bez milosti. Strpljivo. Kao da je svesna tih retkih trenutaka koje uspeva sa tobom da ugrabi. Željna u nadi i čekanju da ćeš joj se vratiti, da ćeš joj se ovog puta potpuno prepustiti. Čeka.

I evo tebe samog sa sobom. Nemili trenuci napornog suočavanja sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Stojite tako kao dva, davno zasađena drveta, jedan preko puta drugog. Toliko godina provedenih zajedno, a opet, kao da se ne poznajete dovoljno. Tvoj lik u ogledalu i Ti. Bezmalo stranci.

Zaigrale su zenice u oku. Hoće li neko prvi progovoriti? Tišina čeka da se zvuk osili. Ipak, čuje se samo kratki izdisaj. Napuštaš svoj odraz u ogledalu i lenjo koračaš polumračnom sobom. Bolje razmišljaš kad si u pokretu. Ali o čemi misliti? Sve je kako treba a ipak se uporno sklanjaš od sebe. Od svog unutrašnjeg glasa, neumornog tragača istine. Onog koji stalno postavlja pitanja na koje ti retko imaš valjani odgovor. Pričaš mu priče u koje ni sam ne veruješ, eto tek radi reda, da ga otkačiš. Da ga umoriš od večite dileme i analize sebe samog.

I on se zaista neko vreme zagubi, zagasne od buke koje mu serviraš. Da li se je zbunio ili te je nadmudrio, ne znaš. Tek, sačeka te u krevetu, kad još ni licem nisi jastuk dotakao. Taman kad pomisliš gotovo je. Miran sam. Tvoj se tragač tek probudio. Veseli se ovaj čudak što te dočekao. Pa krene sa pitanjima. Ne čeka na tvoje odgovore. Spreman je i sam da ti ih ponudi. Zna on da se nećeš složiti, dobro te već poznaje. Smeška se, ima on dosta vremena. Čekaće ako treba doveka, da mu se vratiš, da te kao đaka ispita.

A Ti. Umoran si. Zagnjurio si licem u hladnu jastučnicu. ’’Ostavi to za sutra’’, kažeš. ’’Ostavi me’’. I smeškaš se vragolasto jer znaš da te umor savladao. Da će se kapci ubrzo sklopiti, priskočiće ti san u pomoć. A ne znaš da će te ista pitanja sa prvim jutrom već dočekati. Samog i nespremnog. I moraćeš dati sebi neke odgovore. Jer te onaj drugi, tvoj u tebi, neće tek tako pustiti.

Tako je uvek bilo i biće. Kod svakog od nas. Bežaćemo od sebe, od svog tragača istine sve dok za to imamo snage. A onda ćemo sesti i pričati. Jer nas ipak, priča leči. Čak i kad nam se ne dopada.

Dr Nataša Dimitrijević