U najtežim, najmračnijim životnim momentima, čovek, kao što znamo, ima samo jedan oslonac, stub za koji može grčevito da se drži, da prigrli obema rukama, uranjajući nokte duboko u njega, u njegovu snagu i veličinu. U sebe.
Tek kad oseti stud, tu nesreću iz koje mu se čini da ne može da izađe u tom teškom životnom trenutku, da je sam, skrhan, slomljen i životnim olujama rasturen i razbacan, rastrgnut i pregažen, slomljen – čovek se ponovo rađa iz sebe i svojih korena i malo-pomalo buja, razgranava se i cveta do visine i veličanstvene prilike kakav je jednom bio. I još veći i jači od toga. Čovek svaku nevolju sam pokori i preboli.
Imati porodicu ili prijatelja pravog, valjanog u tom i takvom periodu života, znači imati uz sebe svog ličnog boga, spasitelja, božansku ljubav.
Oni tada za njega ne moraju da čine nikakva čuda niti velike žrtve, dovoljno je samo da budu tu, kraj njega, da slušaju i ćute, te na taj način njegovu nevolju podele, oslabe i unize.
Ljubav je više nego dovoljna da se svaka nesreća preživi. Ljubav je vera i nada. Sreća koja nesreću potire. Ljubav leči.
