U poslednje vreme, sve češće nailazim na netipične oglase za posao. Poslodavci, čini mi se oni mlađi, traže ljude koji će da postanu deo tima, što je svakako normalno. Ali ono što mi je privuklo pažnju, to je da ne traže ušablonjene prijave za posao, već očekuju od zainteresovanih kandidata da pokažu svoj karakter.
Karakter čoveka, kao odavno zapostavljena neopipljiva ekonomska vrednost. Nevidljiv – nematerijalni, a opet, prilično koristan faktor produktivnosti. Jer šta je radnik, koji i pored svih stečenih znanja i veština nema dobar karakter? Šta je čovek bez obraza? Ko je on bez stava? Integriteta!
Nisu zaposleni čarape koje se lako mogu zameniti. I ne može se pričati o nekom napretku dok god se zaposleni pomatra kroz tu zastarelu i nepragmatičnu ’’menadžersku’’ prizmu.
Koju god funkciju ti ova država dodeli, kako god da si pozicioniran u sopstvenom preduzeću, nećeš steći poštovanje svojih uposljenika sve dok i sam svoje zaposlene ne poštuješ.
Sve veštine daju se naučiti. Sve, osim čovečnosti.
