Ријечи су израз човјекове мисли и могу људе да спајају и да подијеле. Све прође само записане ријечи остају, а посебно, оне, староставне-стихотвореће од којих настају пјесме које и када године мину буду лијек срцу и мелем души.
Драги читаоче, пред тобом је трећа, самостална збирка поезије „У ходу ме уходе“ Драгана Величковића пјесника, који је и у претходне двије књиге био пјесник. Пјесник бива, рађа се, а не постаје трудом и пуком жељом. Но, сваки човјек има своје мисли које, у општој универзалности, лелујају као стабљике жита, вјетрови поломе неке и убије небески дажд, друге једрају и стасавају у насушно класје, а свака ријеч пада као зрело и плодоносно сјеме. Рођењем, вођен Божијом промисли пјесник постаје ратар, тежак који даноноћно насијава, копа и жање жуљевитим, али поштеним длановима својих руку и све што је марљивији подруми и амбари његовог стихотворја су пунији и богатији. Пјесник дијели универзалне ставове са обичним човјеком, јер у обичном човјеку станује све оно што је наше; традиција, језик, ријечи, обичаји, национални исконски и духовни идентитет народа којем припада.
Књига „У ходу ме уходе“, управо, је ризница српске баштине ријечи и заоставштине коју су његовали наши преци и оставили нама као богато насљеђе које се брани од влаге и хрђе, као оштробрида коса-кованица под гредом, чува се оваквим пјесмама и пјевањем.
Састоји се од четири поглавља: „Преко Причја“, „Гракталица“, „У ходу ме уходе“ (по којем и збирка носи наслов) и „Дуж стрништа“ што чини мистично-загонетну цјелину која у самом наслову голица знатижељом сваку пору ума.
Драган Величковић је са четири поглавља књигу закрстио, орјечио, ојезикотворио, али и сваку пјесму засебно оплеменио крушном мрвом слова, причестио вином стиха, засладио медовином риме и ометафорио цјеливом душе. Узимајући у обзир разноврсност и начин којим је пјесник писао намеће се закључак да одлично влада формом, фантастично поентира римом и уноси мелодичност у сваки стих, али и не робује, по сваку цијену, слоговној једнакости и симетричности ријечи.
Пријемчљиве су и честе пјесме у дистиху, гдје у прва два стиха пјесник започиње своју мисао, а у друга два дистиха поентира римом. Као примјер била би прва пјесма са почетка књиге „Калемарска“
У ракљама водопија црног трна дивље крушке
Скаче жила куцавица цвокоће к’о џепни сат.
Дрхти ножић калемарски, крвари по кори дршке,
Пруће кртих летораста изџигљали к’о инат.
—————————————————————-
Свакако је потребно рећи да пише и у преплетеном стиху-катрену, терцету, али и у слободном стиху.
Писање је разноврсно и не представља непознаницу у слоговном творењу од четири (четверца) до шеснаест (шеснаестерца) слогова. Вјешто влада фабулом, па су му поруке и поуке злата вриједне, а пред изведеницама и кованицама читалац застаје затечен, без даха, дивећи се његовој, богатој, лексици ријечи. Свака пјесма је боља од боље, или равне квалитетом једна другој, данас ријетко наилазимо на толику уједначеност у вриједности садржаја код пјесника. Потреба налаже да упутим на неке наслове пјесама које су исковане од најбољег духовног, менталног и традиционалног материјала просвијетљених валерима у разноврсној лирици пјесника: „Калемарска“, „Јесење арије“, „Додијале пању главе“, „Божјаци и врапци“, „Гости“, „Брат близанац“, „Шумарија“, „Дозлабога“, „Гракталица“, „Знак“, „Лударе гљиве“, „Бојажљива бајалица“, „Чаврљава“, „Уходу ме уходе“, „Све по реду“, „Туга старе потпетице“, „Помоћник убици“, „Опрани снови“…
Ако вране не престану да кљуцају по потиљку
Изнедриће посна земља из камена немогуће.
Оголиће све ожиљке што дремају у босиљку,
На узглављу са ноћником месечина погинуће.
………………………………………………………………………..
(Божјаци и врапци)
Ако поезија има љековито својство и уопште може да помогне човјеку у најтежим часовима, онда је то поезија у изразу оплемењених ријечи, а у књизи „У ходу ме уходе“ Драгана Величковића управо су пјесме оплемењене ријечима, јер овдје на начин да је нешто речено постаје дио љековито реченог.
Џон Раскин, енглески сликар и критичар умјетности једном је рекао: „Реч је израз мисли и зато је неопходно пажљиво са њом поступати!“
Драган Величковић је својим ријечима показао какве су му мисли, а по оцу Тадеју „Каве су ти мисли такав ти је живот!“ што би у завршници анализе било јасно да ће својом, изузетно снажном, поезијом спајати људе и поклонике, топле, поетске ријечи!
Зато, драги читаоче, са великим поштовањем према пјеснику, препоручујем ти збирку „У ходу ме уходе“ као умјетнички незабораван печат!
Као и музика и поезија је уметност која се протеже кроз време и простор. Људски живот је неуморно кретање, а поезија Драгана Величковића баш то осликава.
Поезија је јасан доказ живота, његов ритам. Свет је некако ближи животу ако је опесмен, језиком уобличен.
Ова поезија има мелодију и ритам, што је одлика музике, а што осећамо кроз стихове овог песника.
Својеврсна игра речи је део наше народне традиције. Жив ритам, разиграна мелодија, необичне речи, контрасти, ономатопеје, свега тога има у збирци песама „У ходу ме уходе“ Драгана Величковића. Све су то украси поезије. У добром делу песама заснованост је пре а ритму и сазвучју него на тексту.
Збирка песама ‘У ходу ме уходе’’ непрестано буди радозналост помног читаоца у сваком погледу. За будуће тумаче Величковићеве поезије још један изазов да се продре у поетско иће њеног аутора, и оде дубље од површне и опште анализе.
И док песник свој ход ходи на путу стваралаштва нека га уходи песма и нека је све због ње.
Дејан Ђорђевић
……………………………………………………………………………………………………………………………
Нова поетска жижљевина Драгана Величковића
(Драган Величковић: „У ходу ме уходе“)
Судар живота и поезије, не само да је болан, него ту бол разлаже у омају. Ону која се не лечи. Бити песник, то значи непрестано подносити терет својих снова, Драган Величковић, својим певањем круни глеђ речи, правећи цецељ, којим ће заливати језичко корење. Он бокори наша наслеђа од којих смо се отуђили, изгубивши,срам и стид, вечне ађеле чуваре, грудних и чеоних записа о нама. Појилиште, нова жижљевина Величковића, која нас тера да ставимо прст на чело и суочимо се језичком небригом, нашом. Ево, само неколико стихова, за које би данашња читалачка младеж са све својим наставницима, казали: О чему се овде ради? Поспан пепел прах претури Раскаљана режи рђа Чогољ,чокот чворљив чури Баш бадава бачва буђа Из песм: Чворљава Ова књига је опомена, коју треба примити са поштовањем. У њој су избледели путокази,које ако не будемо тражили, изгубиће се пут ка нама и нашеој сутрашњици. Језик има потребу да се калеми новим речима, да се украшава, али ако не водимо рачуна о стаблу и корену, крошња ће туђом постати, Човек без свог језика је мутав човек, ма колико му из уста речи излазило. Драган Величковић је један од највећих калемара у Српској поезији данас. То што ово мишљење није прихваћено у тој мери, није до њега. То је до наше срамота, ако и та реч није у прах пала.
Искрено, Слободан Ристовић
……………………………………………………………………………………………………………………………..
Драган Величковић баштини нарочитом, богомданом осећајношћу за језик, завичајни и матерњи, све драгоце-не призоре, просеве и сазвучја из живог говора ухваће-ног у песничком узбуђењу, у устрепталости лирске при-роде пред неминовностима често суровог света и ретко честитих људи. Лирска осебујна распричаност је окос-ница догађајности и песниковог притајеног унутрашњег трагања сазданог од чуђења и запитаности. Он је на тра-гу оних песника настањених у јасним и самониклим мелодијама српског језика, у ритмовима и римама, од Бранка до Добрице, од Диса до свих оних који неће забо-равити песму васкрсења и жежену жицу свога порекла и постојања.
