Ja ne mogu biti profesor ako, da bih izbegao neutralnost, nisam u stanju da konstantno izoštravam svoju svest o tome da moja praksa, koja nije neutralna, zahteva od mene da je stalno iznova definišem. Ona me tera da zauzimam stavove, da odlučujem, da prekidam neke odnose.
Ona od mene zahteva da pravim izbore. Ja ne mogu biti profesor u prilog bilo kome i bilo čemu. Ja ne mogu biti profesor izjavljujući samo da sam za čoveka i humanost, jer je to opšta rečenica čija je neodređenost u protivrečnosti sa konkretnom obrazovnom praksom. Ja sam profesor koji radi u prilog pristojnosti protiv besramnosti, u prilog slobodi protiv autoritarizma, u prilog autoritarizmu protiv laksizma, u prilog demokratiji protiv diktature bilo desnice ili levice. Ja sam profesor da bih neprestano mogao da podržavam borbu protiv svake vreste diskriminacije, protiv ekonomske dominacije i društvenih klasa. Ja sam profesor da bih mogao da protestujem protiv snažnog kapitalističkog poretka koji je izmislio ovo ludilo: beda u obilju. Ja sam profesor koji podržava nadu koju gajim uprkos svemu. Ja sam profesor protiv razočarenja koje me obuzima i imobilizuje. Ja sam profesor u prilog lepoti sopstvene prakse, jer bi ta lepota nestala ako ne bih vodio računa o znanju koje treba da predajem i ako se ne bih borio za to znanje.
Ona će nestati ako se ne borim za neophodne materijalne uslove bez kojih mom telu preti opasnost da oslabi do te mere da više ne može da svedoči o upornoj borbi od koje neće odustati uprkos umoru.
