𝗔𝘂𝘁𝗼𝗯𝘂𝘀 𝘇𝗮 𝗟𝗲𝘀𝗸𝗼𝘃𝗮𝗰, 𝘀𝘁𝗮𝗻𝗶𝗰𝗮 𝗡𝗶𝗴𝗱𝗲𝘃𝗼 (𝗶𝗹𝗶: 𝗟𝗲𝘀𝗸𝗼𝘃𝗮č𝗸𝗶 𝘀𝗮𝗯𝗶𝗿𝗻𝗶 𝗰𝗲𝗻𝘁𝗮𝗿). (Povod: najavljeni skup SNS-a u Leskovcu, sreda, 20. avgust 2025.)
U sredu Leskovcem ne prolazi povorka, nego autobus. Onaj isti autobus koji svi pamtimo iz filma „Ko to tamo peva”. Nije isti model, ali je ista logika: svi unutra, niko ne zna kuda se ide, svi klimaju glavom, a šofer vozi jer je naređeno da vozi.
Parkiran ispred stranačke centrale, taj autobus liči na tehnički ispravan, okrečen i spreman za vožnju, ali zapravo zveči i krklja kao i država u kojoj vozi. Putnici ulaze jedan po jedan, neki dragovoljno, većina zato što mora. Kondukter proziva imena sa spiska – ne pita da li hoćeš da ideš, nego zašto nisi došao. Karte ne postoje, samo prisustvo. U ovom autobusu karta je strah, a potvrda je ćutanje.
I onda, kada se autobus napuni, na zadnjem sedištu – uvek baba u crnom. Ne viče, ne maše, ne učestvuje. Samo sedi. Kao senka. Kao znak da svaka vožnja već zna gde će da završi. Putnici je izbegavaju pogledom, ali svi znaju da je tu. Njeno prisustvo je veće od svih parola.
Krene motor. Autobus ide kroz Leskovac, ulicama koje znaju svaku rupu i svaki zid koji se raspada. Napolju – građani. Neki zvižde, neki ćute, neki se prave da ne gledaju. Ali svi razumeju scenu: to nije nikakav miting, to je vožnja u krug.
Putnici u autobusu pevaju horski. Pesme o budućnosti, o stabilnosti, o pobedama. A kroz prozor se vidi prazna fabrika, zatvorena škola, nadstrešnica koja se srušila. Bolje je ne gledati. U autobusu je toplije, sigurnije, makar za trenutak.
Vozač je ubeđen da zna put, iako ne zna gde ide. Putnici glume da veruju, jer tako je lakše. A grad glumi da ga sve to ne dotiče, iako se svaki točak vozi po njegovim leđima.
I u tom prizoru spajaju se sve naše komedije. Maratonci su tu – grobari što trče počasni krug, guraju sanduk pred sobom, jer posao mora da se završi. Radovan Treći viče s krova da smo pobednici, dok mu se kuća raspada pod nogama. A u sredini, autobus iz Ko to tamo peva, pun ljudi koji ćute, pevaju ili se prave da ne znaju kuda idu.
Leskovac je u sredu samo kulisa. Grad pretvoren u stanicu. Putnici u autobusu ne pitaju ništa, jer se zna da svako pitanje košta. Napolju, ljudi koji zvižde pitaju sve, ali ih niko ne beleži. I tu je cela ironija: u autobusu sede oni koji se prave da putuju, a napolju stoje oni koji zaista znaju gde jesmo.
Baba u crnom i dalje sedi. Ne govori ništa, jer nema šta da se kaže. Njena tišina je glasnija od svih parola sa bine. Ona podseća da ova vožnja traje dugo, da je vožena mnogo puta, i da se uvek završava isto – zidom.
U sredu, dakle, neće biti mitinga. Biće repriza filma koji gledamo decenijama. Leskovac će opet gledati kako kroz njega prolazi autobus pun putnika koji veruju da su na istorijskom putu, a zapravo voze poslednji krug.
I tu se Leskovac iz „stanice Nigdevo” pretvara u pravi Sabirni centar. Kao u Kovačevićevom filmu, niko nije siguran da li je došao da krene ili da ostane, da li je došao po život ili po smrt. Sve liči na čekanje koje traje unedogled – čekanje da se nešto promeni, da se neko pojavi, da se vrata otvore ka drugom pravcu.
Ali znamo, baš kao i u filmu, da to čekanje nije nevino. Ono je ogledalo jednog sistema: što duže sediš, sve jasnije vidiš da „karte” nikada nisu ni postojale. Da su putnici samo statisti u predstavi, a scena je zapravo sabirni centar u kojem se sabiraju strah, poslušnost i ćutanje.
I dok autobus nastavlja da kruguje, a baba u crnom sedi kao svedok svih prošlih i budućih vožnji, ostaje pitanje: hoćemo li i dalje pristajati da budemo putnici koji čekaju u sabirnom centru tuđe volje – ili ćemo jednom izaći napolje i krenuti svojim putem?
